Nakon nedeljne službe laganim koracima zadovoljan što sam bar na kratko utekao iz ovoga grešnoga sveta napuštao sam Hram pokrova presvete Bogorodice . U hramu je kao i oko njega bilo mnogo sveta. Pomislih danas nije nikakav praznik, nikakav svetac i svi ti ljudi koji su tu, oko mene u hram su došli iz istih razloga kao i ja. Da u molitvi nađu svoj davno narušeni mir, da se pomole za svoje najbliže i da prikupe snage da odole novim iskušenjima koja će im, koliko već danas, život prirediti. Izlazeći iz porte kao u špaliru poređani nailazih na mnoštvo siromaha i bogalja koji su molili za koju rublju. Svi ti ubogi ljudi u svojim očima su pokazivali neizmernu zahvalnost za svaku vašu položenu rublju u njihove male činijice koje su za njih predstavljale riznicu koja će ih danas korom hleba nahraniti i čašom vode napojiti. Još pod utiskom molitve koju koliko pre desetak minuta upućivah Bogu a poražen onim što sam tik uz gvozdena vrata porte video svoj lagani korak pretvorih u beg uz želju da mi što pre iz vidokruga nestanu ti, Bog će znati zašto, tako obeleženi ljudi. Nisam imao hrabrosti da se okrenem sve dok nisam bio siguran da tu sliku žalosnog prizora neću više videti.
Vidno uznemiren svojom nemoću a uz želju da predahnem posle bekstva iskoristih priliku da svratim u neki prostor koji bi po svemu što u njemu ima, bolje rečeno na osnovu ostatataka, trebao da bude nešto kao dečije igralište. Prepodnevno sunce tek što je uspelo da probije guste krošnje drveća i da jednim krajičkom svojih zraka obasja pojedine delove ovog mog ubežišta. Sedoh na nešto što je ranije bila klackalica i htedoh se presabrati od svega što mi se jutros desilo kad preko puta od mene čuh dečije glasove. Da, ispred mene sasvim mirno i spokojno čučali su i nekim štapićima šarali po zemlji, dečak i devojčica. Nisu bili stariji od sedam godina. Moje prisustvo ih ničim nije poremetilo, ja sam za njih bio samo vazduh a oni će za mene postati moj nemir. Osvrtah se oko sebe da vidim hoću li ugledati njihovog pratioca sa kojim su izašli u jutarnju šetnju ali nikoga nije bilo. Odeća koju su imali je bila…Odjednom poče razgovor između njih:
„Hajde da se igramo“ kaže dečak prestavši da šara po zemlji.
„Šta da se igramo“ odgovori devojčica ne podigavši glavu na svog malog sagovornika.
„Princa i princeze“ radosno odgovori dečak koji je sada svoj položaj pretvorio u klečenje na zemlji.
„Neću“ odgovori devojčica,dosta ljutito, kao da ju je to pitanje povredilo.
„Zašto“ molećivim glasom upita dečak.
„Zato što ta igra nije za tebe i mene. Tu igru” nastavila je devojčica “mogu da igraju samo dobri dečaci i devojčice, a ja i ti to nismo“.
Dečak je bio zbunjen ovim odgovorom a ja kao nemi posmatrač velike drame ostao sam bez daha. Imao sam osećaj da moje ubrzano disanje i lupanje srca odzvanja toliko jako da se ono moglo sasvim komotno čuti na par metara od mene. Moj osećaj nemoći, bola i tuge dečiji dijalog nije prekidao.
Dečak je sada već tužnim glasom pitao, „Zašto nismo dobri“.
Na ovo pitanje devojčica je zastala kao da je tražila odgovor a onda se podbočila svojim malim rukicama na kolena i posle kraće pauze reče „Zato što su nas mama i tata ostavili i zato što nemamo nikoga. Dobru decu mame i tate ne ostavljaju. Razumeš“.
Nakon ovih reči dečak se ućutao, svoju glavu je uvukao u mala ramena i počeo tiho da jeca. Valjda shvativši svu surovost izgovorenih reči, devojčica je prišla dečaku i svojom rukicom ga je nežno pomilovala po glavi. Sva toplota njenog dodira, poput jarkog sunca, prožela je moje nepomično telo.
Posle duge pauze, duge kao večnost sa čednim osmehom na svom licu izgovorila je „Ali zato imaš mene i ja imam tebe“. Tako izgovorene reči sa toliko topline i iskrenosti one detinje, čiste i nepatvorene imale su ogromnu snagu i moć da su vratile osmeh na lice dečaka. Brišuši krajevima rukava svoje uplakano lice dečak napokon prozbori „Ja sam gladan“.
U tom trenutku htedoh ustati da ih povedem, da ih nahranim, da ih obučem ali me devojčica neverovatnom brzinom preduhitri rečenicom: „Idemo ispred crkve, ponesi svoju činijicu“. Glas mi je zastao u grlu a suzne oči su samo nemo otpratile trk dečaka i devojčice u pravcu iz kojeg sam ja pobegao.
Dugo sam ostao nepomičan i bespomoćan.Sedeo sam na svom mestu kao skamenjen. Dečaka i devojčice više nije bilo tu. Oni su sada na drugom mestu, otišli su u onaj špalir da u svoju riznicu prikupe koju rublju za koru hleba i čašu vode. U sebi sam dugo posle toga ponavljao molitvu za to dvoje mališana, moleći Boga da ne budu više „Na dnu“ i da im da mira i spokoja da u nekoj njihovoj „Kući!…“ mogu da se igraju princa i princeze.
R. Zubac