U časovima dokolice listajući elektronsku štampu na internetu sasvim slučajno sam naišao na jednu rubriku koja je nosila naziv „Kviz iz kulture“. Čitajući sijaset pitanja koja su postavljena u tom kvizu u oči mi upade jedno sasvim obično ali opet nekako neobično pitanje koje je glasilo ovako: „Šta je zajedničko za likove Mitja Karamazov – Maršal Žuukov – Ričard III – Rogozin – Antonije – Jegor Buličov – Cezar – Trubnikov“. Letimičnim pregledom ovih imena teško da bi se moglo odgovoriti na to pitanje onako odmah i direktno pod uslovom da od ranije ne znate odgovor. Kao i u svim „kulturno“ sačinjenim kvizovima tako i u ovom za one koji se baš najbolje ne snalaze u tim vodama s jedne strane, a i radi provere već naučenog s druge strane, ponuđeni su odgovori. Odogovor na gore postavljeno pitanje je sadržao tri reči Mihail Aleksandrovič Uljanov. Za istinske poznavaoce pozorišne umetnosti ove tri reči su dovoljne jer se iza njih krije „glumačka gromada“ koja je svojim radom u teatru obeležila ne samo jednu zemlju već, zašto to ne reći, i „istoriju pozorišne umetnosti“. S obzirom da se „najstariji Karamazov“, pogasivši svetla svoje pozornice preselio na mesto gde mu, nadam se da je tako, Heruvimi pevaju „AGIOS A THEOS“ na pamet mi pada naslov dramaskog teksta Mire Gavrana „Kad umire glumac“. Ne znam iz kog razloga ali mi pada i to sa jakim akcentom na reč „Kad“.
Poznavaoci Mihajila Uljanova bez ikakvog zastajkivanja kada govore o njemu ističu da kada je on bio na sceni delovao je superiorno i uzvišeno. „Kralj međ kraljevima, car među carevima“. Svaki njegov lik kojeg je tumačio sijao je najlepšim pozorišnim sjajem. Sjajem koji je dugo ostajao i posle gašenja svih pozorišnih svetala. Sjajem koji je zaslepljujuće ostajao dugo na licima gledalaca. Svi u glas spominju čuveni monolog o lepoti „najstarijeg Karamazova“ na taj način ilustrujući priču o neprolaznosti sjaja ovog glumca. Njegov glas na sceni imao je prizvuk „pozorišne molitve“ i odjekivao je jačinom i snagom kao sva zvona Novodevičkog manastira. Njegove kolege, glumci kada su bili sa njim na sceni znali su da će uz njegovo „maršalovsko“ komandovanje i autoritet za primer epilog svake predstave biti završen poklicima publike „bravo, bravo“. Koliko god mu puno ti poklici značili Mihajil Uljanov se nije zadržavao na njima. Imao je običaj da kaže „Kako je meni nije bitno, bitno je da se gledaoci prijatno osećaju. Ja sam tu zbog njih, a ne oni zbog mene.“ Zbog toga ne treba da čudi njegova želja da se kroz predstave pruža još više i bolje od prethodnog. Ono što je najinteresantnije je to da se on te svoje krilatice držao do kraja svog ovozemaljskog života. Koliko su mu saradnici verovali svedoči i to da mu je povereno da bude prvi čovek pozorišta imena Vahtangova.
S druge strane kada je bio samo Mihajil Uljanov, kada nije bio ni car ni kralj, ni maršal ni činovnik, ni vitez ni baron, ni oficir ni sluga, kada nije bio na sceni i tada je bio veliki. Kao da se rukovodio onom narodnom „ Prvi u pomoći, poslednji u odlasku “. Veliki je broj onih koji su osetili ovu blagodet Mihajla Uljanova. S druge strane ruski narod, za kojeg je govorio „moj narod“, znao je to da ceni. To se najbolje i najdirljivije videlo krajem marta meseca ove godine kada je na poslednji pozdrav i poklonjenje „glumcu nepomućenog sjaja“ došlo toliko običnog sveta, „njegovog naroda“, da se kolona merila kilometrima. Tu je bilo naroda koji je došao iz cele, ove velike zemlje, Rusije. U trorednoj koloni stajali su rame uz rame i mladi i stari, i muško i žensko kao da su čekali da još jednom čuju neki od njegovih monologa koje je izgovarao i čiji je sjaj, poput netaknutog morskog bisera, ostao. Evo kako je ruska štampa objavila vest o smrti Mihaila Uljanova: „ Odlazak Mihaila Uljanova i taj gubitak se ničim ne može nadomestiti ni u umetnosti ni u životu. On je veliki glumac ali u ovom slučaju iz našeg života odlazi nešto neizmerno više važno – odlazi čovek kome smo verovali.“
Polazeći od toga šta sam pročitao o ovom velikom glumcu i čoveku, a imajući pred očima sliku sa poslednjeg oproštaja koja će mi ostati urezana u pamćenju kao trajni beleg mog divljenja onim što sam video, na postavljeno pitanje „Kad umire glumac“ odgovor bi po svim božijim i ljudskim zakonima i pravilima morao biti – NIKAD!
R. Zubac