INTERVJU – Koljada Nikolaj Vladimirovič
Koljada Nikolaj Vladimirovič, dramski pisac, reditelj i upravnik „Koljada teatra“ spada u red onih pozorišnih stvaralaca koji su obeležili savremeni ruski teatar. Osporavan i nagrađivan, hvaljen i kuđen nekako sve u isto vreme, ostao je i opstao na pozorišnoj mapi Rusije. Njegove predstave se igraju širom sveta a u dva navrata je bio gost u Srbiji. Jednom kao član žirija na BITEF-u a drugi put, kao gost u Novom Sadu prilikom premijernog izvođenja predstave „Murlin Murlo“. Njegove drame su prevedene i kod nas. Imajući to u vidu iskoristili smo priliku da ekskluzivno za čitaoce biltena II Vojvođanskog festivala tradicionalnnih pozorišnih formi, koji se održava u Jaša Tomiću, uradimo intervju sa sa Nikolajem Vladimirovičem u njegovom „Koljada teatru“.
Ako se osvrnemo ne celokupni Vaš, dosadašnji opus koji nije mali, kakvo ime bi smo mogli da mu damo?
Moj opus? Ja sam čovek pozorišta. U pozorištu sam petnaest godina. Školovao sam se za pozorište, radio u pozorištu, čak sam i glumio sedam godina, radio i stvarao svoje predstave. Radio sam i kao dramaturg i kao režiser. Sada je pozorište moj dom i moj život. Ja sam jednostavno čovek pozorišta. Moje predstave se igraju po celom svetu. Ja sam radilica.
U jednom, od niza komentara vezanih za vas i vaše stvaralaštvo pročitao sam sledeću izjavu „ Koljada je surovi parodičar Čehovljevih tema i postupaka, a sklon je ismejavanju kompletnog kanona Dostojevskog i Tolstoja. Ništa uzvišeno nije pošteđeno preciznih udaraca.“ Ima li u tome istine?
O meni je napisano mnogo, većim delom loših stvari. Juče sam na internetu, primera radi, pročitao razne gadosti tipa: da sam loš čovek, da pišem prljavštine i gadosti i da mi leksika nije cenzurisana. S jedne strane bolno je pročitati takve komentare o sebi, s druge strane, mislim da se nad takvim komentarima ne treba zadržavati, već treba ići napred i baviti se svojim poslom. Nadam se da će dvadeset, trideset ili četrdeset godina posle moje smrti biti jasno koliko sam radio i da li sam radio pravilno. Nailazio sam na komentare o mom radu sa Šekspirovskim pitanja: biti ili ne biti? Kako izdržati ismejavanje nedostojnih nad dostojnima? Ne znam…
Ja se trudim da prožimam malu nit književnosti devetnaestoga veka, Čehova i Dostojevskog koje ste spomenuli, u današnje doba. A književnost devetnaestog veka je štitila male i uvređene. Uvređene i ponižene danas u dvadesetprvom veku može zaštiti samo umetnost, književnost. U ovoj ogromnoj Rusiji u kojoj se štošta dešava ja se trudim da u mojim predstavama te male ljude, ponižene i uvređene, predstavim tako da bi društvo saosećalo sa njima. Složeno Vam je to pitanje. Reći ću Vam samo jednu istinu: Mržnja ruši, a ljubav gradi! Sve što radim: predstave, predavanje studentima, rukovođenje „Ural“-žurnalom, sve radim iz ljubavi ma kako to zastarelo i otrcano zvučalo. U ovoj igri zvanoj život niko neće izaći kao pobednik, i bogati i siromašni će dočekati isto finale!
Pojedini savremeni teatrolozi razgraničavaju prideve dramaturški i dramaturgijski pri čemu se prvi odnosi na praktične poslove dramaturga, a potonji na teorijsko promišljanje drame. Kako Vi, kao dramski pisac, gledate na ovu podelu i koliko je ona tačna po Vama?
Ne znam kako je u Srbiji, ali u ruskom jeziku postoje drame koje pojedinci pišu za večnost, a ne igraju se, a ja sam od onih koji smatraju da se napisana drama treba izvoditi. Pritom, svoje studente učim da prvi čin treba da je duži od drugog, jer se gledalac umara, zatim u prvom činu se svi glumci, uloge moraju osloviti po imenu jednom rečju na početku treba sve, mislim i na temu, biti jasno svima u gledalištu. Bilo da se radi o profesoru ili domaćici. Daću Vam jedan primer: u „Tri sestre“ od Čehova sve geroine se na početku prvog čina oslovljavaju i kroz svoje početne replike daju odredbu vremensku.
U Rusiji govore da je umetnik onaj ko je dužan da bude gladan, da jede krompir… Ja svoje studente učim da umetnik ne sme da bude gladan, već da jede meso. Predstava je napisana i neka bude odigrana. Ja koliko god bio čovek pozorišta, ja sam u isto vreme i praktičar. U toku konkursa za izbor najboljeg dramskog teksta, koji svake godine organizujem, pristigne mi između 500 i 600 napisanih tekstova, i znate, da nakon pročitanih desetak redova odmah znam da li je neki rad dobar ili ne.
Pored toga što ste dramski pisac u pozorištu ste, i sami ste to rekli, prisutni i kao reditelj. Recite mi molim vas šta je za Vas režija: umetnost, nauka ili, možda umetnički manifest u kojem pojedinac iskazuje sopstveni fenomen?
Za mene je režija i umetnost i nauka i fenomen, naravno, sve zajedno. U Rusiji je danas malo režisera umetnika. Ima nekolicina profesionalaca koji znaju šta rade, neću ih imenovati a ostali…Kada govorimo o mojim režijama ja se u svakoj predstavi trudim da pokažem koliko je život lep.
Upravo je završen IX Sveruski festival „REALNO POZORIŠTE“. Da li ste bili u prilici, s obzirom na Vašu zauzetost, da pratite ovogodišnje predstave na festivalu?
Gledao sam samo jednu predstavu „Oluja“ i izašao posle prvog čina, jer je reditelj ukrao od mene, od moje predstave „Romeo i Julija“ muziku. Bilo je sramno gledati to. To je bezobrazluk. Moja predstava je igrana osam godina. Ja znam mnogo reditelja, ali ih neću imenovati, koji odlaze u inostranstvo da tamo ukradu ideje, pa ih posle prikazuju Moskovljanima koji ne znaju šta se u inostranstvu igra pa su oduševljeni. A krasti se ne sme, tako su nas u detinjstvu učili. Ja u životu ništa nisam ukrao. Krasti je nemoralno!
Gde se nalazi ruski teatar danas?
Kada bi se spustilo niže, kada bi se na karti Rusije pogledao svaki teatar, primetilo bi se da je ruskom teatru potrebna revolucija, jer je u očajnom stanju. Režiseri su ubeđeni da je život toliko težak da ljude treba uveseljavati za razliku od italijanskih licemernih predstava i francuskih budalaština. Sve u svemu Rusko pozorište danas je u zadnjici!
Razgovor vodio: Radovan Zubac