Nagon za održanjem (prošlost, sadašnjost i budućnost)

0 312

Prkrugoteklih par nedelja konstantno me navode na razmišljanje. S osvrtom na zbivanja, ne samo na lokalnom već i na širem nivou, javilo mi se u glavi mnoštvo pitanja.
U osnovi sve je to veoma jednostavno i odgovore koliko-toliko znam, međutim…
Da li uvek plačemo za onim što je prošlo, zato što smo mislili da je tada bilo mnogo bolje ili zato što se ne snalazimo u ovome sada?
Jer, pouzdano znam, da koliko god nam je bilo dobro tada u tom nekom prošlom vremenu, ostavili smo za sobom kako krv, tako i suze, pa i znoj.
Borba.
Jer prema rečima ljudi: ,,imali smo. Mogli smo. Bili smo aktivniji, poštovaniji, pošteniji’’. Ne znam. Zaista.
Napisala sam tekstove o prošlosti i naišla na veoma pozitivne nostalgične reakcije.
Da li u našoj prirodi nije momentalna ona adaptacija na nešto novo? Da li su potrebne godine, pa i decenije da bismo videli šta je u tom momentu za nas bilo dobro, a šta ne?

,,Znate, onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničega naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh. Ali recimo da sam pesimista. Ne verujem u napredak jer ne znam prema čemu bismo ga merili.’’ reči su Borislava Pekića.

I zaista, možemo se pronaći ovde. Posmatrati svet kao krug, koji se bavi isključivo sobom i svojim postojanjem, a mi igramo sporedne uloge koje dođu i odu.
U određenom ciklusu, predodređena su određena dešavanja, veštački izazvana, ili kako bilo. To se desilo ljudima pre nas, pa mora i nama, jedina je razlika u kom ciklusu mi kao individua ili kao kolektiv obitavamo.
Naime šta sam htela reći je: prošlost, sadašnjost i budućnost.
Postavlja se konstantno pitanje otuđenja.
Jasno je da nas je tehnologija udaljila koliko i zbližila. Sve nam je dostupno, a pritom mislim na informacije, ali drugi ljudi su udaljeniji od nas više nego što su ikada bili.
Uđete u kafić i vidite ljude sa telefonima, zure u njih, kuckaju i pričaju sa onima koji nisu tu. Svako naše kretanje ili postupak označen je na nekoj od društveno socijalnih mreža.
,,Hajde na kafu’’, svodi se na profesionalnu fotografiju u malom.
A onda se okrenemo prošlosti koju mi stariji poznajemo.
Roštilj i pivo.
To nam je bilo dovoljno.
Ili film i kokice.
Sastanak u osam sati, pa ko dođe, došao je.
I zaista zar nam samo to nije bilo dovoljno?
Jer imali smo novca koliko i sada, možda i manje. ,,Ali bili smo srećni jer smo bili isti na tom, materijalnom nivou.’’ rečenica je koju možemo svugde videti.
Zašto onda očajavamo i patimo za nečim što je prošlo ako smo u mogućnosti da nešto od toga i vratimo?
Odemo na kafu bez telefona, recimo.
Upalimo roštilj i pozovemo društvo?
Ponekad se pitam, zaista za kakvu slobodu se mi borimo? Mi smo sami sebe zatvorili, ukalupili, zabarikadirali.
A onda pogledamo u budućnost i šta vidimo tamo?
Planove i ciljeve.
Na šta se svode?
Na materijalnu dobit, preživljavanje, da bismo mogli da imamo ono što nam zapravo ne treba. Prepune plakare garderobe, skupe automobile, tehniku, ljude koji će da čiste za nama, umesto da se sami pozabavimo time, velike kuće.
I sve to, ali preko hleba.
Nema malih ciljeva u vidu ,,običnih’’ poslova. Svi smatramo da smo prerodređeni za velike stvari.
Stopa nezaposlenosti je takva kakva je jer niko neće da radi ono što je ,,ponižavajuće’’. Zar to postoji?
Jasno je da smo malo plaćeni, u odnosu na to koliko radimo, ukoliko uopšte radimo.
Ali zašto ćemo radije sesti i osuditi onoga ko ima, umesto da od njega naučimo ono ,,kako’’ steći u ovom svetu onakvom kakav je.
Zbog čega ratujemo jedni sa drugima, i podrivamo jedni druge umesto da sarađujemo?
Šta je to što nas tera na toliki razdor?
Jasno je da smo dospeli tu gde smo, ali krivica je jednako naša koliko i tuđa jer smo se predali.
Izvesno je kolektivno, ali neizvesno individualno. A sve se svodi na idividualizam u kolektivu. Kunemo se u kolektiv, ali u tom istom kolektivu brinemo isključivo o svojim interesima.
Odluka o tome, šta nam zaista treba da bismo bili srećni se mora prepustiti idealima kolektiva ili se prepustiti sopstvenim težnjama?
Trebali bismo da pazimo zbog kakvih i čijih ciljeva ,,ratujemo’’.
Kako reče jedan moj jako dobar drug: ,,Što ratom dobiješ, ratom izgubiš.’’
Ja sam uzela ovaj savet kao moto. Jer, zar nam nisu dovoljan cilj prijatelji, porodica i roštilj?
Ljubav i napredak u smislu intelektualnog i duhovnog?
Krug znanja otvara krug svesti o neznanju.
A novac… pa… šta pretekne. Ako ne pretekne danas, sutra će.
Takav nam je ciklus kom se smejemo, nad kojim plačemo ali ne preduzimamo ništa da bismo ga popravili, već se mirimo sa njim kao i svi u istoriji.
Ne moramo da ratujemo, dovoljno je da učimo jedni od drugih.

Prošlost leži u sadašnjosti, ali budućnost ne mora ležati u prošlosti, ukoliko želimo.
Može biti kvalitetnija.

J. P.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

Želite da se reklamirate na našem portalu?
Kontaktirajte nas
close-image