NIJEDNO IZVOĐENJE NIJE ISTO
Nakon što sam prvi put pogledao predstavu „Ordinacija“ u izvođenju Amaterskog pozorišta „Đorđe Damjanov Đekša“ iz Jaše Tomića, bilo je to na njihovoj matičnoj sceni decembra meseca prošle godine, rekao sam dve stvari. Prva, da bih tu predstavu ponovo pogledao kada bih bio u prilici, i druga da ova predstava ne nosi neku veliku temu, da značaj postoji, i da će vas iskreno nasmejati i učiniti vas, bar na trenutak, zadovoljnim. Desilo se da sam bio ponovo u prilici da pogledam ovu predstavu i to na sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina i da su utisci drugačiji u odnosu na prvo gledanje.
Predstava je, u odnosu na premijerno izvođenje, doživela dve ozbiljne intervencije. Obe su rediteljske i predstavi daju jedan drugačiji ton. Uveden je narator i kraj predstave je promenjen. Sa te dve intervencije reditelj je jednoj lakoj predstavi, čiji je zadatak izvorno bio da zabavi publiku, dodao elemenat eksplozivnosti pa je tako predstavu značajno pomerio iz smera zabave sa smislom, u smer razmišljanja sa smislom. Uvođenje naratora na početku predstave, dok je zavesa spuštena, koji govori satiričan tekst o korupciji u malom (misli se na korupciju generalno), imalo je za efekat gledaočevu upitanost ali i znatiželju onim što ga čeka kada se zavesa podigne. Na taj efekat, pored načina interpretacije teksta od strane glumca, uticao je i kostim, i šminka (kao neki moderni arlekin iz neke savremene komedije del arte). Već na osnovu te prve rediteljeve intervencije predstava je dobila mnogo strožiji ton, i zahtevala je veću gledaočevu pažnju u odnosu na prvobitno izvođenje. Druga intervencija je bila na kraju predstave. Umesto lakog završetka komedije zabune, reditelj je uveo dinamičnu scenu opšteg ludila u kojem svi likovi u svojim karakterima, osim Majstora i Naratora, učestvuju u eksplicitnoj ekranizaciji stanja u društvu. Novac, nemoć, laž, očaj, sila, seks, primitivizam. Svo to stanje opšteg nesklada koje skladno funkcioniše je podvučeno jakom muzičkom podlogom u stilu tehno folka. Pažljivim odabirom radnji reditelj predstavu završava, jednoglasijem glumaca, porukom: „ Welcome to Srbija!“ Kada se sklopi kompletna slika predstava „Ordinacija“ sada na kraju nema tačku, već znak pitanja i uzvika. Sada na gledaočevom licu na kraju predstave nema samo osmeha, već uz osmeh stoji i bora na čelu kao rezultat zaumnosti viđenim.
Što se tiče glumačkog ansabla tu se ništa nije pokvarilo. Naprotiv, vidno je bilo da su glumci u odnosu na premijerno izvođenje značajno poboljšali uverljivost svoje igre, pa smo tako imali priliku da vidimo glumački ujedenačen ansambl koji je vladao scenom.
Eto, imao sam priliku i vremena da ponovo pogledam predstavu „Ordinacija“ i utisci su nakon novog gledanja mnogo složeniji nego nakon odgledane premijere. Ako sam se nakon odgledane premijere slatko smejao i taj smeh sam doživeo kao smeh sa smislom, nakon ponovnog gledanja uz smeh je pridodat elemenat razmišljanja o društvu u kojem živimo, kojeg smo stvorili. Draž pozorišta leži u tome što nijedno izvođenje nije isto.
Gledalac iz desetog reda partera