OD NUŠIĆA, DO DUŠANA KOVAČEVIĆA
-Trebalo je da prođe iliti Ko čeka, taj i dočeka-
Ne pamtim kada se o pozorišnom životu u našem mestu pričalo sa toliko pozitivnim predznakom kao što se to je slučaj ovih dana. Skoro na svakom koraku meštani govore o tome kako će uskoro imati priliku da u kratkom vremenu vide čak dve premijere. Velika je to stvar u malom mestu i sadašnjem nevremenu. U želji da doprinesemo očuvanju takvog razmišljanja napravili smo kratak osvrt na druženje autora, čija dela ćemo u dvema inscenacijama imati prilike da vidimo, sa domaćim glumcima. Zavirili smo malo u istoriju pozorišnog stvaralaštva u našem mestu.
Trebalo je da prođu pune 24 godine pa da domaća publika, u interpretaciji domaćih glumaca, ponovo bude u prilici da vidi Nušića na pozorišnim daskama Doma kulure u Jaši Tomiću. Poslednji pot jedno Nušićevo delo je izvedeno, u postavci domaćih glumaca, davne 1991/1992 sezone. Tada je na sceni postavljena Ožalošćena porodica, u režiji svima poznatog (trebalo bi da je tako) Koste Apostolovića. Pozorišna istorija Jaše Tomić kaže da je ta predstava posle pobede na zonskom takmičenju u Senti, i učešća na pokrajinskom FEDRAS-u, prvi put domaće glumce odvela na jedno takvo takmičenje kao što je FEDRAS u Malom Crniću. Oni koji su u toj predstavi učestvovali sa velikim oduševljem kažu da su tada pozorišni glas iz Jaše daleko plasirali. Na smotri najboljih pozorišta sela Srbije sa priznanjem se tada vratila Ljiljana Jusup, za ulogu Sarke. Isto tako predstava je dobila nagradu za najbolju scenografiju. Sa Ožalošćenom porodicom domaći glumci su pokazali da mogu i više, i bolje od do tada urađenog. Kada govorimo o toj predstavi mnogi meštani je se još sećaju kada je izvedena u okviru Pozorišnih dana, koji su održani u našem mestu. Sećaju se te predstave jer su tada glumci toliko bili inspirisani igrom da je predstava završena u jednom furioznom finišu koji je gledaoce u sali bacio u jedan nušićevski trans. Kasnije se tek saznalo da je sufler u toj predstavi ostavio tekst po strani jer je glumačka uobrazilja te večeri bila jača od bilo koje rediteljske forme. Valjda zbog svega rečenog ta se predstava još i dan danas pamti. Posle 24 godine ponovo Nušić, ali ovog puta je u pitanju jedan njegov drugi tekst, a to je Narodni poslanik. Svi koji vole Nušića, njegovu neprevaziđenu komiku naših naravi i karaktera sa zadovoljstvom mogu da kažu – Ko čeka taj i dočeka.
Trebalo je da prođe punih 15 godina pa da domaća publika, u interpretaciji domaćih glumaca, ponovo bude u prilici da vidi Dušana Kovačevića na pozorišnim daskama u Domu kulture u Jaši Tomiću. Poslednji put kada se jedan tekst ovog našeg savremenog klasika igrao u Jaši Tomiću je bilo 1999/2000 sezone. Tada je na sceni postavljen njegov tekst Balkanski špijun. Postavljanje tog teksta nije bilo ništa drugo nego logična posledica svega onoga što su domaći glumci, počevši od Ožalošćene porodice pa preko svih ostalih predstava, uradili na afirmaciji pozorišne umetnosti u teatru na granici. Bila je to predstava koja je domaće glumce prvi put odvela na smotru najboljih amaterskih pozorišta u Staroj Pazovi. Sa te smotre, koja je tadašnjeg predsednika žirija Bogdana Ruškuca ostavila u pozitivnom čudu, dvoje domaćih glumaca se vratilo sa nagradama. Radovan Zubac sa nagradom za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Ilije Čvorovića, a Ljilja Ćelić sa pohvalom za glumačko ostvarenje za ulogu Danice. Bila je to predstava u kojoj je glumačka imaginacija bila toliko jaka da se i danas o njoj jednako priča u svim onim mestima gde je ta predstav igrana. A tih mesta je baš bilo. Bila je to predstava koja je pozorišno stvaralaštvo jašatomićkih amatera svrstalo u red odabranih pozorišta Vojvodine. Bila je to predstava koja je značila kartu za ulazak u red odabranih. Bila je to predstava koja je smelo koketirala sa našom svakodnevicom uporno gurajući prst u oko svim onim anomalijama sa kojima se naše društvo tada sretalo. Smelo i hrabro. Valjda zbog svega rečenog priča o jašatomićkom Balkanskom špijunu još i dalje traje. Posle 15 godina ponovo Dušan Kovačević, ali ovoga puta je u pitanju njegov drugi tekst, a to je Generalna proba samoubistva. Svi oni koji vole stil pisanja Duleta Kovačevića, koji vole surovu oštricu njegovog pera obavijenu u oblandu jetke komike sa zadovoljstvom mogu da kažu – Ko čeka taj i dočeka.
NMR Info