“Oj, Marko, ne ori drumove”

0 418

nasip 2Recimo da je ponovo, 2005. godina i da smo svi u istoj situaciji u kojoj smo tada bili?
Evo, da razmislimo malo o tome, šta smo imali, šta izgubili, šta dobili. Ili čak ni ne moramo. Eto, ne moramo.
Živeli smo u strahu da nećemo dobiti ništa od onoga što smo izgubili, a strah sam po sebi dovoljna je trauma koja ostane negde da čuči i grebe.
Naime, šta je po sredi i šta sada želim da kažem?
Posle evo, gotovo deset godina nakon nesreće, mi još uvek ne umemo da cenimo ono što imamo.
Kako?
Nasmejao bi nam se civilizovan svet kada bi došao da udahne malo svežeg zraka na Tamišu i zatekao ,,oranja“ po dolmi.
Uvek kada se ,,preore“, nasip spadne za nekih pet centimetara (ispravite me ako grešim), za pola nečijeg obraza (ali pošto on najmanje danas vredi) i za pola svake, dobijene kuće (OPA, da govorimo malo o novcu?) .
Jer, pitam se koliko je novca uloženo u taj nasip i u naše kuće?
Koje su cifre u pitanju?
nasip 1Da li bismo se tako bahato ponašali prema imovini da smo sami morali sve PONOVO da gradimo i nasipamo?
Da li smo svesni čemu nasip služi?
Da li uopšte znamo čemu služi, ili ne samo da nas nije briga, već se svim svojim raspoloživim sredstvima služimo da isti uništimo.
Ne želim da zalazim u to da li je ili nije sporno ,,oranje“ svake godine urađeno s namerom ili jednostavno zbog nečijeg manjka u kvocijentu inteligencije, ali ono što mene zanima jeste zašto se povodom ovoga zaista nešto ne učini?
Jer koliko ja vidim, nasipom ili dolmom (zovite me i loncem, samo me nemojte razbiti), ne može normalno da se prođe, on svake godine spada, a svi cvrkućemo u vetar i pas laje, karavan prolazi.
Dok nas ponovo ne bude progutao mrak.
Zašto tako drastično?
Zato što ne umemo da cenimo ono što imamo, sve dok to ne nestane.

Jovana Petrov

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana