OTVORENO 59. STERIJINO POZORJE

0 546

– Umesto otvaranja, a u ime trajne otvorenosti –

NEBOJSA DUGALICNovi Sad, 26. maj – Večeras je u Srpskom narodnom pozorištu na sceni Jovan Đorđević svečano otvoreno 59. Sterijino pozorje. U mnoštvu sveta koje se sabralo bilo je i glumaca i reditelja, i pisaca i upravnika pozorišta, i dramaturga i pozorišnih kritičara, jednom rečju sabrala se celokupna pozorišna, i ne samo pozorišna, elita iz naše zemlje. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta, čak šta više nije bilo dovoljno mesta za sedenje pa je veliki broj posetilaca stajao sa strane. To može da znači dve stvari. Ili su se ljudi uželeli pozorišta, ili je magnetizam svečanog otvaranja najveće pozorišne manifestacije kod nas privukao i one koji u pozorište dolaze jednom ili dva puta godišnje. Može biti da je u pitanju i jedno i drugo. Bilo kako bilo osećaj zbog prepune sale bio je više nego pozitivan. Pre svečanog otvaranja Pozorja prisutni su minutom ćutanja odali počast svim žrtvama katastrofalnih polava koje su pre desetak dana zadesile našu zemlju.

- Prodaja jagoda -

Pozorje je svečanom besedom otvorio Nebojša Dugalić, glumac koji će ove godine biti i u žiriji 59. Sterijinog pozorja. On je svoju besedu nazvao Umesto otvaranja, a u ime trajne otvorenosti. Dugalić je pozdravljajući prisutne između istalog rekao – U ovoj godini, navršnici barem dvaju jubileja, 450 godina od rođenja slavnog engleskog dramatika u čijem prezimenu vitla i piruje koplje, Šekspira, i 150 godina od rođenja našeg velikog dramatografa, Alkibijada Nuše, alijas Branislava Nušića, imenjaka slavnog antičkog prethodnika koji je jednom retoru, koji se hvalio kako nikad ne čita Homera, opalio šamar, (što bi danas, možda, trebalo učiniti svakom ko ne čita Šekspira i Nušića), ne možemo se a ne pitati kakvi smo, mi danas, dužnici njihove ostavštine, tog nemerljivog nasleđa. Zašto dužnici a ne naslednici? Zato što nije moguće biti istinski naslednik onoga čemu se nikada ne možemo dovoljno odužiti, a da bismo uopšte naslednici postali moramo se najpre naučiti da dugujemo, ne bismo li se, kroz nauk dugovanja, i nasledništva, možda, udostojili. Šta je, dakle, to, što pred takvim dugom, pozor ište? U daljoj svojoj besedi Dugalić se osvrnuo na našu odgovornost i dug koji imamo prema Šekspiru i Nušiću, potkrepljujući tu priču autodramom O udesu tri  hrasta i jedne jabuke.

Na kraju svoje besede Nebojša Dugalić je poručo – Stvaralac nije moguće biti bez izvesne, čak grešne vere u povlašćenost vlastite smrtnosti, jer nije moguće stvarati, a možda ni postojati, bez vere u to da je upravo našoj prolaznosti povereno, da kroz delo, prolaznosti opštoj isporučimo kakav neprolazni prilog… Neka bi i ovo, i svako buduće Pozorje, obilno plodom ponelo, a grane mu bez poloma ostale zato što još ima onih za branje ornih, i neka bi u nama uvek bila živa radost dugovanja ovoj dvojici ‘’plamenih stubova što do neba sežu’’, ne bismo li u toj radosti nesumnjiva lica postali, te dostojno na tom putu i svoj račun položili!

Prve večeri prisutni su u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta imali priliku da vide predstavu Unosno mesto, Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, u režiji Egona Savina a u izvođenju Jugoslovenkog dramskog pozorišta iz Beograda.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana