UNOSNO MESTO

0 592

– Sve je tu a opet nešto nedostaje –

A.N.-Ostrovski-Unosno-mesto-r.-Egon-Savin-18U okviru prve večeri iz selekcije nacionalne drame i pozorišta imali smo priliku da vidimo predstavu Unosno mesto, Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog u režiji Egona Savina, u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda. Ovom prilikom neću govoriti o tom tekstu. Neću govoriti zato što je o istom, imajući u vidi kada je napisano i koliko puta je doživelo inscenaciju, toliko toga rečeno i napisano da bi svako novo pisanije na tu temu više podsećalo na premetanje već pozanatih reči, negoli na iznošenje nečeg novog što već nije poznato. Onoga koga interesuje kakav je to tekst, o čemu je u njemu Ostrovski pisao taj neka uzme isti pa neka pročita. Ovom prilikom ću se zadržati na nečemu što mi se čini neuporedivo važnije a to je kakav sam utisak poneo sa sinoćnje predstave.

Kada sam napustio salu prva misao je bila, sve je tu a opet kao da nešto nedostaje. Najgora moguća misao. U traženju odgovora na pitanje šta je to zbog čega mi se takva misao vrzma po glavi pozvao sam u pomoć sećanja. Ne tako davno u nekoliko navrata sam boravio u Rusiji. Boraveći u toj zemlji imao sam priliku da u dva navrata pogledam dve predstave koje su urađene po predlošku teksta Ostrovskog. Prvo u Kazanju, bila je to predstava Bankrot, a zatim i u Moskvi gde sam gledao Talente i obožavaoce. Sećam se da sam sa obe predstave izašao pun utisaka ophrvan isitnskim pozorištnim užitkom. Šta je bilo to zbog čega se i posle toliko vremena rado sećam te dve predstave? Verovanje u izgovorene reči na sceni, verovanje u glumačku igru, to je odgovor. To je u isto vreme ono što je nedovoljno bilo izraženo u predstavi Unosno mesto. Odmah treba reći da od pređašnje konstatacije treba izuzeti igru tri glumca iz sinoćnje predstave. To su Branislav Lečić, koji je tumačio lik Akima Akimoviča, Jelisaveta Sablić, koja je tumačila lik Felisate Gerasimovne i Srđan Timarov, koji je tumačio lik Belogubova.

Igra Branislava Lečića je bila dovedena do samih granica istinskog umetničkog čina. Njegov Akim Akimovič je bio uverljiv i realan. Korak po korak Lečić je dosledno i sigurno gradio “ljigav i pokvaren karakter” službenika Aristarha Vladimiroviča. Klonio se Lečić u svojoj igri, to se najbolje videlo u sceni njegovg plesa, svega onoga što ume da glumčevu igru odvede na slepi kolosek. Branislav Lečić je tumačeći lik Akima Akimoviča nedvosmisleno pokazao pun osećaj za duh vremena i lika u tom vremenu. Valjda zbog te ozbiljnosti njegov Akim Akimovič je delovao poražavajuće komičan. Jelisaveta Sablić, iskusni pozorišni vuk bogatog umetničkog dostignuća znala je kako da se izbori sa likom Felisate Gerasimovne, majke koja voli – ne voli svoje dve ćerke. Koja ipak najviše voli sebe. Koristeći to svoje iskustvo Sablićka je obilato koristila jezičke imporvizacije koje su, zašto to ne reći, naišle na veliko odobravanje kod publike. Publika tako nešto voli. A.N.-Ostrovski-Unosno-mesto-r.-Egon-Savin-9Stekao se utisak da su te jezičke improvizacije i pored velikog glumačkog majstorstva Sablićke u pojedinim scenama bile prenaglašene remeteći na taj način strukturu teskta i ritam scene. Bilo kako bilo, Sablićka je svojom igrom čvrsto zgrabila publiku koja ju je na kraju pozdravila ovacijama. Srđan Timarov je tumačeći lik Onisima Panfiloviča Belogubova na scenu prosuo toliko energije da to nije moglo, sve i da se htelo, ostati ne primećeno. Obiljem gegova, pokreta i mimike Timarov je lik Belogubova bojio i senčio dovodeći taj liko do karikaturalnosti, u pojedinim momentima do infantilnosti. Takvi karakteri postoje, osvrnimo se oko sebe. Svakako da je Belogubov u tumačenju Srđana Timarova jedno vredno glumačko ostvarenje. Ostali glumci u granicama korektnog. Da budem precizniji. Neki od njih su bili iznad, a neki opet ispod te granice. U proseku korektno. Savin je predstavu završio optimistično, neko će imajući u vidu kako se stvari odvijaju reći ipak utopistički. To što podignuta pesnica Vasilija Nikolajeviča Žadova, nije imala dovoljno udarno-umetničke snage svakako da nije greška u rediteljskoj postavci.

Scenografija u obliku jedne velike kutije, neko će reći glomazna, ali funkcionalna nije smetala glumcima i njihovoj igri. Pomeranje bočnih delova scenografije ka sredini, kao spuštanje i dizanje gornjeg i donjeg dela iste prilikom promena scene neodoljivo me je podsetilo na otvor blende u fotoaparatu. Kao da se kod svake nove scene želelo reći evo vam još jedna fotografija kakvi smo. Od Miodraga Tabačkog, koji je potpisao scenografiju za ovu predstavu drugačije se i nije moglo očekivati. Kostimi Lane Cvijanović su bili zakopčani do grla u epohu. To svakako da nije smetalo a boje koje je koristila za kostime odavali su utisak bogate koloritnosti na sceni.

Kad se na kraju podvuče crta Unosno mesto je jedna korektna predstava. Tri glumačka medaljona, dobra scenogafija i bogat kostim ipak nisu dovoljni da se uz ovu predstavu stavi afiramtivnija odrednica od korektna.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana