Završeno je prvo festivalsko veče 18. Festivala tradicionalnih pozorišnih formi amatera Vojvodine.
Sinoć je u galeriji doma kulture otvorena izložba slika Olivere Marjanović, umetnice i slikarke iz Sečnja koja je bile veliki prijatelj našeg pozorišta, redovni posetilac našeg festivala a neretko je pomagala u kreiranju biltena i plakata. Takođe je bila i idejni tvorac scenografije za jednu od naših najuspešnijih predstava “Pop Ćira i pop Spira”. Izložbu publika može pogledati svake večeri do samog zatvaranja festivala.
Pre zvaničnog dela programa, na iznenađenje publike, udarajući u doboš ušetao je Vladeta Sudarski, naš dragi prijatelj i glumac iz Bečeja. Na sebi svojstven način i onako kako samo on to ume, obavestio je narod da se u Jaši Tomić održava festival i da nam dolaze gosti sa raznih strana (osim iz Banata).
Publici se obratio i Darko Grahovac, predsednik organizacionog odbora festivala i poželeo im je dobrodošlicu. Iskroristio je priliku da se zahvali Ministarstvu za brigu o selu kao i lokalnoj samoupravi za sredstva koja su nam dodeljena a zahvaljujući kojima pozorišna sala sada ima novo, lepše ruho. Takođe se zahvalio i svim našim meštanima, pa i onima koji su se odselili ali nisu zaboravili svoje selo, na nesebičnoj pomoći i podršci koju nam pružaju godinama i zahvaljujući kojima festival uspešno traje i dan danas.
Publiku je pozdravila i Dragana Marton, predsednica skupštine opštine Sečanj i festival zvanično proglasila otvorenim.
Prve večeri, priliku da otvori festival i prvi put se predstavi našoj publici imao je Kreativni centar “Artelje” iz Inđije i to sa predstavom “Agi I Ema” u režiji Teodore Marčete. Bila je ovo najmlađi ansambl koji smo imali prilike da ugostimo na našem festivalu, a opet su svojom predstavom uspeli da, čak i odraslima, nametnu mnoga pitanja.
U ovom užurbanom i ubrzanom svetu, rastrzani između kuće, posla i obaveza, da li roditelji dovoljno vremena posvećuju svojoj deci, da li ih slušaju i razumeju? Mogu li roditelji da primete promene ponašanja kod svoje dece i uoče da se možda suočavaju sa nekim problemima?
Borbu jednog mladog ali maštovitog dečaka, zapostavljenog od strane roditelja i maltretiranog od strane školskih drugara, na sjajan način prikazao nam je Danilo Leški kojeg je publika svojim glasanjem izabrala za glumca večeri.
Mnoga pitanja postavljena su sinoć a na poneka smo pokušali da pronađemo odgovor na razgovorima nakon predstave koje je sa glumcima i rediteljem vodio Aleksandar Volić.
Aleksandar Volić: Večeras smo pogledali predstavu “Agi i Ema” u izvođenju Kreativnog centra”Artelje” iz Inđije. Pored mene je Teodra Marčeta, autorka predstave. Teodora kako ste došli do ovog divnog teksta i kako ste otkrili svoje protagoniste, mislim na naslovnu ulogu Agija i njegovu partnerku Emu?
Teodora: Radim sa decom i sa odraslima već deset godina i u potrazi smo za tekstovima. Mislim da je ovo tema o kojoj smo govorili večeras vise nego aktuelna i zastupljena, posebno u uzrastu glumaca. Dok smo radili predstavu mi smo kroz improvizacije i radionice pričali o ovoj temi i o njihovim iskustvima u školi i sa vršnjacima. Koliko je važno da deca pogledaju ovu predstavu, toliko je važno da je pogledaju I roditelji.
Aleksandar: Danilo je pokazao začudnost na sceni, on se u isto vreme bori za svoju ličnu slobodu, koji opaža svet odraslih i svojih roditelja koji nemaju vremena i koji su odsutni. Predstava svojom porukom poziva na povratak roditeljstvu, povratak igri, povratak deci i tu se vidi jedan autentičan razlog predstave. Očigledno je da ste kroz svoje radionice progovorila mašta grupe i pojedinačna mašta. Koliko je to značilo za Danila?
Danilo Leški: Iskreno, ja jako volim glumu i meni to mnogo znači. Uvek se osećam sigurno i koliko god da mi je tužan dan kada odem na glumu ili sam sam u svojoj sobi ja sam srećan.
Aleksandar: Tu nam je I Ema, Svetlana Pešut. Ema kako je to igrati sa Danilom?
Svetlana: Član “Artelje”-a sam četiri godine a prosvetni radnik sam gotovo četrdeset godina i moja veza sa decom je neraskidiva. Sa Danilom i devojčicama je bilo prelepo raditi i pokušavamo da korz ovu predstavu našoj deci iz škole prenesemo naše mišljenje i naše viđenje i nadamo se da će to dopreti do njih.
Aleksandar: Tu je i grupa devojaka koje igraju zlostavljačice i maltretiraju ovog divnog dečaka. Koliko vam je bilo teško da igrate negativne likove?
Devojčice: Nije bilo toliko teško igrati koliko je bilo teško uživeti se u to i zamisliti. Teže je proživeti nego zamisliti i odigrati. Neka deca u našoj školi sigurno su prolazila kroz takve situacije, nekada smo i mi bili prisutni i svaki put smo bili zgroženi koliko je to zapravo ružno.
Aleksandar: Na kraju se postavlja jedno pitanje na koje rediteljka svesno daje odgovor: “Ja im opraštam jer oni su usamljeni”.
Teodora: Negde to i jeste moja glavna ideja, da je Agi strašno usamljen u svom domu, usamljen u svojoj školi i usamljen sam sa sobom i u shvatanju sebe. U toku predstave u svom odnosu sa Emom on počinje polako sebe da razume.
Predrag Momčilović: Pre svega želim da vam čestitam iz pozicije glumca i mislim da ste napravili jedan lep pozorišni događaj. Po mom mišljenu, glavna tema ove predstave je samoća koja nažalost kreće sve ranije i ranije. Vaša predstava ima prostora da osvetlite malo i taj problem.
Ostavite komentar