POSLEDNJI SKELEDŽIJA

0 4.887

Dopisnica iz Varoši
Ima mnogo pesama ispevanih o skeledžijama, šaljivih, ozbiljnih i tugaljivih, ali nema baš nijedna o našem skeledžiji Marku, kako će vreme pokazati i poslednjem, neobičnom i po mnogo čemu originalnom. Tamiš, reka plahovita i planinska, do Velikog budžaka, nepredvidiva i razorna, kada počne da se topi sneg sa gorskih Karpata, pa opet leti pitoma i zelena, uvek je mamila na svoje obale ribare i kupače, putnike namernike i sve ljubitelje ove banatske lepotice koja se vrtoglavo spuštala sa krševitog i šumovitog karpatskog gorja, umirena panonskom ravnicom i kao mlada nevesta, u svoj svojoj lepoti mila lice svojim obalama. Pošto je Šurjan pripadao geografski i administrativno Varoši Jaša Tomić, zajedno sa drugim naseljem Busenje, ukazala se potreba i nužnost za postavljanje skele i prebrođavanjem ove lepotice, za prevoz robe i putnika. Skela je postavljena nizvodno od „Minjine“ čuvarnice, na sredokraći između naše Varoši i Šurjana, i u potpunosti je opravdala svoje postojanje. Naime, bilo je puno varošana koji su radili u Šurjanu, puno rodbinskih veza, trgovačkih potreba, slava, svadbi i sijaset drugih razloga. Skela je bila velika, dugačka i široka, sa čeličnim užadima zabetoniranih u obe strane dolme i mogla je da izdrži velike vodostaje, kada Tamiš preko noći prosto pomahnita, znajući da tokom samo jedne noći naraste i po dva metra. Skeledžija Marko sa svojom suprugom Cinkom se doselio davnih dana iz Jarkovca i naselio u kućicu na kraju Varoši, pored Jera, koji se tu pred njegovom kućom izlivao, praveći malo jezerce, raj za guske i patke koje se nisu mogle prebrojati, jer ih je imala svaka kuća; one su tu pronalazile svoju pašu, kupale se i mile svoje pernate odežde. Marko već iskusan skeledžija, ozbiljno se prihvatao svoga posla, bilo ga je po ceo dan, ili putnici, kola sa teretom, biciklisti, ribari … Pored skele, baš pored samog nasipa bila je napravljena kućica za potrebe skeledžije, da se skloni sa kiše, ili zimi ogreje pored peći „bubnjare“, koja je i te kako za zimskih dana znala da prijatno zgreje stare kosti. Imao je Marko, sam je sagradio i brvnaru, pored same reke, gde se odmarao ili uživao, posmatrajući reku koja teče, baš kao i život, u vreme odmora ili predaha od posla. Bio je vrlo razgovorljiv, zabavan, pun priča, čija se istinitost nije uvek dala proveriti, ali su u svakom slučaju bile zabavne, opuštajuće. Ponekad bi bio sumoran, razdražljiv, ko planinska bujica, što se obično dešavalo posle burne pijanke u kafani „Kod Trajkovića“. Vešto je postavljao zamke za vodene pacove, čije je krzno bilo jako cenjeno, za vidre, vrlo lukave i mudre životinje, koje su ne mali broj puta znale da iscepaju Markove mreže, odnoseći bogat ulov. Marko je poznavao Tamiš kao svoj rođeni džep i za njega nije bilo tajni. Po hujanju, po boji vode, prateći maticu, tačno je znao šta ova stara karpatska lutalica sprema i čemu se treba nadati; pripremiti skelu na vreme, bez većih problema i iznenađenja. Imao je Marko i svoje ljubimce i verne „pajtaše“, psa Maksu i guska Pantu, koje je bio tako vešto istrenirao, da su bili prava atrakcija za putnike i Markove goste. Na svaki Markov mig prikazivali su svoja umeća, puzeći kroz travu, igrajući na zadnjim šapama ili raširenih krila, po ritmu samo njima poznatim i Marku, koji ih je izdresirao. Psa Maksu bi poslao u Varoš kod Erne u trafiku da mu donese cigarete i šibice. Oko vrata mu je vezao malo burence sa novcem u njemu i Maksa bi svojim kerećim trkom za tili čas stizao do trafike i zarežao. Erna bi sa osmehom izlazila, pomazila ga po glavi i u burence bi stavila potrebne stvari i kusur, još jednom ga pomazila, a on zadovoljno vrteći repom bi lanuo glasno i kasom se vraćao na skelu svome gazdi. Svi su meštani poznavali Maksu i svi bi se nasmejali kada bi trkom prolazio pored njih. U divnoj harmoniji i slozi živeo je skeledžija sa svojim ljubimcima koji su prema svome vlasniku pokazivali veliku i nesebičnu ljubav. A onda, neke burne, vetrovite i kišovite noći, Tamiš, taj stalni prevrtljivac i nemirko, je iznenadio i samog skeledžiju svojom razornošću i silinom. Strelovito, stropoštavajući se sa snežnih Karpata, brzo je punio svoje korito i u tom snažnom naletu pokidao čelične sajle, otkinuo skelu sa svoga veza i odneo je nepovratno, ostavljajući pustoš i tugu na licu ostarelog skeledžije, koga je Tamiš neuhvatljiv i nepredvidiv, ovoga puta iznenadio i prevario. Posle desetak dana pronađena je skela u tišacima kod Opova, gotovo potpuno uništena pod naletima nabujale reke. Zjapilo je prazno sidrište, sajle kao pokidane arterije su svetlucale pod zracima izlazećeg Sunca, Marko je skinuo šubaru, češkao se dugo po sedoj glavi, pored njegovih nogu je cvilio Maksa a Panta je svoj dugi vrat upleo među skeledžijine noge. Svi su zajedno osećali veliku tugu i neprebol jer je nemirni prolaznik sa Karpata zauvek odneo u nepovrat njihovo vreme, radost življenja i druženja, odneo je taj delić sentimenta, samo njima znan, koji ih je povezivao i spajao sa šumom potamišja i zelenilom vrbaka koje su kao ogrlice stezale njegove nemirne obale. Skela nije vraćena, Marko se preselio u svoju kuću u Varoši sa Maksom i Pantom, svojim vernim pratiocima. On i Cinka nisu imali dece i svu ljubav su poklanjali svojim mezimcima. Marko je sa njima razgovarao, baš kao sa ljudima, oni su ga netremice gledali, razumeli šta im priča i sa njime zajedno tugovali, svako na svoj način, ali je ipak svima nedostajao vragolan Tamiš, skela i miris šumskih kupina kojih je oko skele bilo u izobilju. Marko je venuo tiho, ko jesenja trava i koju godinu kasnije, negde oko Miholjdana, se ugasio život starog, poslednjeg skeledžije, što ga Varoš pamti, kada lišće menja svoju boju u hiljadu nijansi, kada je miris dunja ispunio onu zadnju, gostinsku sobu a povetarac donosio šum Tamiša, kao poslednji pozdrav svom usnulom skeledžiji. Otišao je tiho i preselio se u legendu, među svoje ispisnike, tu na varoškom groblju. Maksa je danima ležao na njegovoj humci, tužno cvileći i zavijajući, kao da poji svome gazdi njegovu omiljenu romansu o belom bagremu … Jednoga dana se nije vratio kući i Cinka ga je našla sutradan sklupčanog kraj svoga gazde-boema i veseljaka. Tako se okončalo još jedno večno prijateljstvo, čoveka i psa, još samo ostaje priča o skeli i njeni ostaci, da podsećaju na ono vreme, koje je oteklo baš kao i vode Tamiša. Da li se danas neko seća, dragi moji varošani, starog skeledžije i njegovih ljubimaca? Možda skeledžija Marko i sada prevozi duše usnulih u Gospodu, tamo negde iznad vremenskih okvira, u besmrtnosti. Tamiš i dalje lenjo teče, obgrljen vrbama, praćen pesmom zeba i senica i raspevanih slavuja, kao da čuvaju u svojim nežnim notama uspomene na vreme skeledžije Marka i njegovih ljubimaca, a nas podsećaju … na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana

For security, use of Google's reCAPTCHA service is required which is subject to the Google Privacy Policy and Terms of Use.

I agree to these terms.