Pravi raj u ravnici

699

Budućnost sela česta je tema: šta preduzeti kako bi se mladi zadržali na selu i privoleli na povratak svi koji su u potrazi za poslom iz sela otišli. S druge strane, u velikim gradovima, ne mali broj je onih koji zbog užurbanog tempa života, razmišljaju o kupovini kuće na selu i idiličnom životu u miru i tišini.

Na takav korak su se odlučili Darko Stojkov i Marija Krstić. Mladi bračni par je  beogradsku vrevu zamenio životom u Banatskoj Dubici, mestu sa manje od 400 stanovnika u sečanjskoj opštini.

Kuća u Banatskoj Dubici pripadala je Darkovom dedi. Darko je od oca nasledio polovinu kuće, a zatim 2011. godine  drugi deo otkupio od strica. Ovaj likovni umetnik, rođeni Kikinđanin, zaposlen kao nastavnik likovnog u Osnovnoj školi „Vasa Stajić“ u Mokrinu, objašnjava kako je došlo do preseljenja iz Beograda na selo.

„Prvobitno nisam imao plan da živim ovde.  Kad sam otkupio taj deo kuće, imao sam ideju da sa prijateljima tu otvorim neki umetnički centar, da radimo sa decom. Jedini način da se to sprovede u delo je bio da pišemo projekte, dobijemo sredstva, da malo uložimo u kuću, adaptiramo je. Tako je kuća postala radionica za decu. Kad smo dobili dete, i pošto se ženi svidelo ovo mesto, počeli smo u Dubici da provodimo sve više vremena. Na kraju smo odlučili da pokušamo koju godinu da živimo ovde, pa onda da vidimo za dalje. “ – priča Darko Stojkov, osnivač umetničkog kolektiva „Raj“.

NJegova životna saputnica Marija Krstić, pozorišna je i radio rediteljka, koja je u Pragu završila master studije režije u alternativnom i lutkarskom pozorištu. Honorarno je angažovana u dramskom programu Radio Beograda, a radi i za dokumentarnu i informativnu redakciju. Pored toga, režira lutkarske predstave u profesionalnim dečijim pozorištima širom zemlje. NJena profesionalna i lična kreativnost, uklopili su se u aktivnosti umetničkog kolektiva „Raj“, pa od 2013. godine, od kada traje i njena ljubavna priča sa Darkom, u Banatskoj Dubici organizuje i vodi pozorišne radionice za decu. Prave lutke, maske, kostime, organizuju se predstave. Pored toga, imali su radionice origamija. Kako su savremene tehnologije uzele maha i odredile dečija interesovanja, tako su organizovali i filmsku radionicu na kojoj su snimali film.

Marija, rođena Beograđanka iz svog ugla sagledava razloge odluke da se od maja prošle godine nastane u Dubici.

„U Beogradu smo živeli na periferiji, u malom stanu na četvrtom spratu bez lifta. 2014. godine smo dobili sina Viktora. Naš sin je u vrtiću nekad ostajao dva sata duže zbog mog putovanja do posla u centru grada i nazad. Toliko mi treba vremena i od Banatske Dubice do posla kad sam angažovana. Osim toga, Viktor je bio alergičan na kravlje mleko, belance, sklon ekcemima. Imao je promene koje su nestajale po dolasku u Dubicu i vraćale se po povratku u Beograd.“ – objašnjava Marija Krstić.

Govoreći o manama života na selu, Marija i Darko se slažu da je najveći problem saobraćajem slaba povezanost mesta, neredovan prevoz, Darko do posla u Mokrinu putuje automobilom. Kada ide do Beograda, Mariji je najpouzdaniji voz iz Alibunara. Udaljenost od 35 km od Banatske Dubice do Alibunara prelazi biciklom, autom ili stopira.

Sasvim su se navikli na život na selu. Darko sada u kući ima atelje u kojem slika i stvara. Marija je počela da uzgaja voće i povrće, cveće, začinske i biljke za čaj, pravi zimnicu. Sin Viktor se igra sa drugarima, odrasta u prirodi.

„Deca na selu su bezbedna, mogu sami da odu gde hoće, paze jedni druge. To u gradu ne može da se zamisli. Pohvalila bih i vrtić u kome je Viktor za kratko vreme naučio mnogo više nego u vrtiću Beogradu. Vaspitačice lepo rade, grupe su mešovite i  deca uče jedna od drugih. Za predškolski uzrast u kome se dete nalazi, seoska sredina je idealna.“ – priča Marija Krstić

I njihovi prijatelji vole da dolaze, a druženja su sada možda i intenzivnija nego u Beogradu. Neki od njih takođe razmišljaju da započnu život na selu.

Kada su planovi sa radionicama u pitanju, Marija kaže da poslednje 4 godine nemaju podršku Ministarstva kulture i drugih fondova, ali da ne odustaju od svojih ideja. I dalje će učestvovati na konkursima, pisati projekte. Sada, uglavnom, organizuju radionice manjeg obima za koja se materijal može obezbediti.

Voleli bi da u okviru kuće naprave neku vrstu omladinskog centra. Toga na selu nema, a mladima je potrebno mesto okupljanja. Tu bi imali na raspolaganju uslužne kompjutere, knjige, društvene igre. Za sada im ponekad organizuju projekcije filmova.

 „Dođite u Dubicu. Ima kupalište, malu uređenu seosku plažu, postoje lepe staze za bicikliste, ima uslova za pecanje, lov. Postoje sadržaji koji nisu uočljivi na prvi pogled, ali koga zanima svašta ovde može da otkrije. I, pre svega, tu su ljudi. Mislim da je to najveća dragocenost svakog mesta, pa i Dubice.“ – poručila je na kraju razgovora Marija Krstić.

Tekst: Branka Škrbić

Galerija slika

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Komentari su zatvoreni.