Pete festivalske večeri, u okviru revijalnog dela programa ugostili smo naše prijatelje iz amaterskog pozorišta „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva koji su za publiku odigrali predstavu „Tajno oružje“.
Da li je čovek, kada se nađe u bezizlaznoj situaciji spreman da poveruje baš u sve?
Odgovore na ovo i još poneka pitanja potražili smo na razgovorima, iako je predstava van konkurencije, koje je vodio Aleksandar Volić.
Za glumca večeri publika je izabrala Zorana Jovanovića.
Aleksandar: Dame i gospodo, poštovani ljubitelji pozorišta, dobrodošli na sesiju razgovora povodom predstave „Tajno oružje“. Kako ste došli do teksta i da li ste odmah imali glumačku podelu? Publika je veoma lepo reagovala na predstavu i prihvatili su svaku šalu i humor kojeg kod Momčilovića ima dosta.
Milan Martinović: To je tekst koji ja odavno poznajem i kada smo odlučili da radimo predstavu, ja sam pozvao Miću Momčilovića i on je bio toliko ljubazan da nam dozvoli da radimo njegov tekst. Drago mi je ako vam se sve ovo dopalo i ako je publika isto tako reagovala kao što se Vama čini. Dolazak u Jašu je nama uvek zadovoljstvo. Ponosan sam na svoje glumce, oni su sigurno večeras dali sve što su u tom momentu imali.
Aleksandar: Zdušno su igrali i srcem, pokazali ste ritam i igru sa strašću i Vi ste uhvatili publiku odmah na Vašu snagu i darovitost.
Zoran Jovanović: Hvala Vam na divnim rečima. Već 40 godina ja se borim sa publikom i sa Mićkom i sada sa mladima i uvek sam davao sve od sebe i ubuduće ću. Trudim se da budem opušten pa kako bude.
Aleksandar: Jelena, kako je Vama bilo da igrate sa ovako moćnim glumcem? Vi ste izneli svoj lik veoma uverljivo i publika Vam sve vreme veruje.
Jelelna: U našem pozorištu je sve moćno, tu smo svi da se družimo i da iznesemo ono što je Mićko negde zamislio. U ovoj predstavi ja sam u stvari živela neku svoju mladost, jer tih ’90-ih ja sam bila Marija, koja je studirala i koju su roditelji pokušavali da iškoluju. Verica je žena koja je živela san devojaka u bivšoj Jugoslaviji, da se uda za vojno lice, da živi u gradu i da uživa u svim blagodetima, međutim zla sudbina Vericina je da njen Dragutin nije bio klasično vojno lice, ali je patriota.
Aleksandar: Kako ste Vi radili ulogu ćerke Jasne i šta biste pitali svog brata u poredstavi?
Marija: Iskreno, nije mi bilo preterano teško jer sam po godinama bliska studentkinji a i glumac koji igra brata u predstavi mi je rođeni brat, tako da sam se ja za ovu ulogu spremala čitav svoj život.
Ne znam šta bih pitala, ali kada uporedim njih dvoje, Jasna je neko ko teži da se obrazuje i napreduje, a on surovije i realnije gleda na svet i pomiren je sa stanjem u kakvom živimo.
Aleksandar: Mogu vam reći, toliko komplimenata imate i kao ansambl i kao plemeniti i dobri ljudi i kolege. Darko Grahovac vas je toliko nahvalio da sam jedva čekao da vas upoznam.
Darko: Pozorište „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva su nama najbliži, ne samo po kilometrima nego i po afinitetima. Pozivamo jedni druge na premijere, pozajmljujemo glumce, do sada smo mi od njih pozajmili glumce u nekoliko navrata. To je najbliža saradnja koju jednostavno ne mogu običnim rečima da opišem, i mi kod njih cenimo pozorište koje ima svoju repertoarsku scenu. Hvala vam još jednom puno dragi prijatelji.
Predrag Momčilović: Želim da vam najiskrenije čestitam. Komedija je jedan od žanrova koji su najlakši da se sklizne u nešto što je podilaženje publici i što je jeftina i laka komunikacija sa publikom i to je nešto što ljudi nesvesno urade i svaka vam čast što se večeras vama to nije desilo. Autor pokušava da pronađe temu koja je veoma ozbiljna i da se ne ismeva njoj nego da prepozna u njoj ono što onima koji to posmatraju jeste smešno.
Pete festivalske večeri, u okviru revijalnog dela programa ugostili smo naše prijatelje iz amaterskog pozorišta „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva koji su za publiku odigrali predstavu „Tajno oružje“.
Da li je čovek, kada se nađe u bezizlaznoj situaciji spreman da poveruje baš u sve?
Odgovore na ovo i još poneka pitanja potražili smo na razgovorima, iako je predstava van konkurencije, koje je vodio Aleksandar Volić.
Za glumca večeri publika je izabrala Zorana Jovanovića.
Aleksandar: Dame i gospodo, poštovani ljubitelji pozorišta, dobrodošli na sesiju razgovora povodom predstave „Tajno oružje“. Kako ste došli do teksta i da li ste odmah imali glumačku podelu? Publika je veoma lepo reagovala na predstavu i prihvatili su svaku šalu i humor kojeg kod Momčilovića ima dosta.
Milan Martinović: To je tekst koji ja odavno poznajem i kada smo odlučili da radimo predstavu, ja sam pozvao Miću Momčilovića i on je bio toliko ljubazan da nam dozvoli da radimo njegov tekst. Drago mi je ako vam se sve ovo dopalo i ako je publika isto tako reagovala kao što se Vama čini. Dolazak u Jašu je nama uvek zadovoljstvo. Ponosan sam na svoje glumce, oni su sigurno večeras dali sve što su u tom momentu imali.
Aleksandar: Zdušno su igrali i srcem, pokazali ste ritam i igru sa strašću i Vi ste uhvatili publiku odmah na Vašu snagu i darovitost.
Zoran Jovanović: Hvala Vam na divnim rečima. Već 40 godina ja se borim sa publikom i sa Mićkom i sada sa mladima i uvek sam davao sve od sebe i ubuduće ću. Trudim se da budem opušten pa kako bude.
Aleksandar: Jelena, kako je Vama bilo da igrate sa ovako moćnim glumcem? Vi ste izneli svoj lik veoma uverljivo i publika Vam sve vreme veruje.
Jelelna: U našem pozorištu je sve moćno, tu smo svi da se družimo i da iznesemo ono što je Mićko negde zamislio. U ovoj predstavi ja sam u stvari živela neku svoju mladost, jer tih ’90-ih ja sam bila Marija, koja je studirala i koju su roditelji pokušavali da iškoluju. Verica je žena koja je živela san devojaka u bivšoj Jugoslaviji, da se uda za vojno lice, da živi u gradu i da uživa u svim blagodetima, međutim zla sudbina Vericina je da njen Dragutin nije bio klasično vojno lice, ali je patriota.
Aleksandar: Kako ste Vi radili ulogu ćerke Jasne i šta biste pitali svog brata u poredstavi?
Marija: Iskreno, nije mi bilo preterano teško jer sam po godinama bliska studentkinji a i glumac koji igra brata u predstavi mi je rođeni brat, tako da sam se ja za ovu ulogu spremala čitav svoj život .
Ne znam šta bih pitala, ali kada uporedim njih dvoje, Jasna je neko ko teži da se obrazuje i napreduje, a on surovije i realnije gleda na svet i pomiren je sa stanjem u kakvom živimo.
Aleksandar: Mogu vam reći, toliko komplimenata imate i kao ansambl i kao plemeniti i dobri ljudi i kolege. Darko Grahovac vas je toliko nahvalio da sam jedva čekao da vas upoznam.
Darko: Pozorište „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva su nama najbliži, ne samo po kilometrima nego i po afinitetima. Pozivamo jedni druge na premijere, pozajmljujemo glumce, do sada smo mi od njih pozajmili glumce u nekoliko navrata. To je najbliža saradnja koju jednostavno ne mogu običnim rečima da opišem, i mi kod njih cenimo pozorište koje ima svoju repertoarsku scenu. Hvala vam još jednom puno dragi prijatelji.
Predrag Momčilović: Želim da vam najiskrenije čestitam. Komedija je jedan od žanrova koji su najlakši da se sklizne u nešto što je podilaženje publici i što je jeftina i laka komunikacija sa publikom i to je nešto što ljudi nesvesno urade i svaka vam čast što se večeras vama to nije desilo. Autor pokušava da pronađe temu koja je veoma ozbiljna i da se ne ismeva njoj nego da prepozna u njoj ono što onima koji to posmatraju jeste smešno.
Ostavite komentar