Bio sam sportista, ali moj život je obeležila kamera
Radovan Klimecki, čika Rajko kako ga okolina od milja zove, jedan je od poslednjih članova filmske ekipe stare Jugoslavije. Ovaj osamdesettrogodišnji ljubitelj fotografije, Sinatre i tenisa, svoju bogatu snimateljsku karijeru počeo je davne 1947. godine, a kako kaže ni penzija u kojoj je već više od trideset godina nije prepreka za i dalje bavljenje filmovima.
U ušuškanom kutku banatskog sela Sutjeska, u kući u kojoj niko ne bi ni posumnjao da se „krije“ poznavalac velikih filmskih ljudi, sam živi Rajko Klimecki. Sada već u poznoj starosti, svoj put od detinjstva, do vremena provedenog u druženju sa velikim glumcom Pavlom Vujisićem, i radom na filmovima kao što su: „Bitka na Sutjesci“, „Nacionalna klasa“ i ,,Put oko sveta“ sa čuvenim Čkaljom, ovaj snimatelj starog kova počinje sećanjem na svoje češke korene i filmske početke:
„Porodica mi je rodom iz Brna. Moj otac, dobio je posao u Praškoj banci u Beogradu gde je i upoznao moju majku, takođe Čehinju. Tada je postojala čitava češka kolonija tamo. Beograd je vidite, oduvek bio moj grad, iako sam osećao neverovatnu povezanost sa Brnom. Vreme sam uglavnom provodio na reci Savi, kao i većina tada“.
Obožavao je sport, kaže. Veći deo svoje mladosti bavio se sportom, najviše hokejom na ledu i tenisom. Tenis je bio taj, koji ga je okupirao i ono ratno vreme četrdesetih godina. Kao da je juče bilo, Rajko ipak od reči do reči opisuje svoje teniske doživljaje i kaže:
„Obožavao sam tenis, gimnazijski dani su bili obeleženi mojim neverovatnim uspehom u tenisu tada“.
Kako tenis tad ipak nije mnogo obećavao, budući vrsni poznavalac fotografije je pronašao i drugi hobi, koji će mu ubrzo postati profesija.
„Kameru sam prvi put video daleke 1947. godine, kada sam kao gimazijalac otišao da posetim stariju sestru Vlastu. Ona je tada radila kao sekretarica na filmu. I sada se jasno sećam svega, ovako star, verovali ili ne, beše to „Sofka“, film koji je režirao čuveni Radoš Novaković. Te neverovatne sprave, kamere, pokazao mi je glavni snimatelj na tom filmu, Aca Sekulić. I tu je sve počelo. Posle završene gimnazije, brzo sam rešio da se manem sporta i upišem tada čuveni „Filmski tehnikum“. Tako sam nastavio da se bavim svojom drugom i ubrzo prvom ljubavlju – fotografijom“.
„Mnogo čega se sećam, a mnogo šta sam i zaboravio kao što vidite, datume eto skoro i da ne pamtim više“- pravdao se Rajko. Ipak, prisećao se setno i nostalgično, a ovo je rekao kao da je ponavljao svaki dan, bez premca.
„Sigurno vam mogu reći, film je kao i svaka druga umetnost, zarazi vas, pa posle ne znate šta ćete, već idete kuda vas vodi“.
Već kao snimatelj početnik, prvu priliku da se oproba u svom umeću, Rajko je dobio u filmu ,,Majka Katina“, tada ubrzo zabranjenog filma, zbog kako kaže, „različitih političkih zavrzlama“.
Svoj sledeći veliki snimateljski poduhvat, kako voli da naglasi, bili su serija 2Otpisani“, gde je kao asistent glavnog snimatelja imao ogromnu dužnost.
,,Naime, posao snimatelja tada je bio i više nego težak, pa čak i posao asistenta, jer se sve moralo ručno raditi “ – sa teskobom se seća Rajko klimajući glavom i dodaje:
„Kasete su bile pravo blago, a moj posao je tada bio i da ih bezbedno smestim u kutije, jer bilo koja količina svetla da padne na kasetu, film bi otišao u nepovrat“. Ono čega se najčešće čika Rajko, kako nam je naglasio da ga zovemo, rado seti je atmosfera na seriji, koja je uvek je bila drugarska, a Voja Brajović je uvek u džepu imao špil karata, koji se redovno vadio na pauzama.
„Kad si dobar asistent“, poručuje Rajko, pa čak i dobar snimatelj, svi te traže. Tako sam ja od dvanaest meseci u godini, uspevao čak jedan da budem kod kuće. Putovalo se po celoj Evropi i radilo u mnogim produkcijama. Mi smo tada bili slobodni filmski radnici. U Americi jedino nikad nisam bio, ali mi zbog toga nije bilo žao“.
Svoje učešće u neverovatnom filmskom ostvarenju „Bitka na Sutjesci“, Rajko je obeležio radom sa jednim od najvećih direktora fotografije – čuvenim Pinterom.
„Prvo što me pitaju o tom filmu, jeste naravno, kakav je Ričard Barton, a kakva je bila Elizabeta. Ja mogu samo da potvrdim ono što su mnogi već rekli. Ričard je bio jedan arogantan i konstantno pijan Amerikanac, a Elizabeta, nažalost njegova slepa pratilja. Sećam se da Nemac koji je glumio generala u filmu, Rudolf Liters, nije hteo da bude čak ni u istom hotelu sa njim. Na set je dolazio helikopterom, koji ga je u više navrata vozio i dovozio iz Dubrovnika, gde mu je bio hotel“ – prepričava nam Rajko osmehujući, dok i dalje vičnim rukama pretura po kutijama punih slika, pokazujući nam „foto beleške“ njegovog uzbudljivog života u glamuroznom filmskom svetu tadašnje SFRJ.
Opet tako slučajno, preko filma, Rajko je upoznao i svoju životnu saputnicu, Zoricu koja je radila kao kostimografkinja. Na venčanju je kumovao, čuveni Pavle Vujisić. Poznanstvo sa Pajom, kako ga je zvao, počelo je i pre nego što je Pavle postao poznati glumac. Njihovo intezivno kasnije druženje, vezivalo je pored filmskog sveta i reka Sava, gde je Pavle često boravio sa svojim društvom, između ostalog i sa Rajkom. Tamo se pilo i uživalo posle napornih snimanja.
„Sećam se Paje, kada sam ga prvi put upoznao, glumio je viteza, sav mlad i naočit. Provod na Savi je ubrzo postao neizostavan. Nedostaje mi to druženje s njim. Zajedno smo počeli plovidbu, ali on je ipak pre mene završio“. Tada već u poznim godinama, ali u jeku svoje snimateljske karijere, Rajko sa Zoricom dobija blizance, Vlastu i Olivera. Zatim je na svet došla Ana, ljubimica Pavla Vujisića, kojoj je čak i pesmu napisao u jednoj od svojih zbirki pesama.
No kako je starost stigla, a i unučići, nema se više vremena za plovljenje filmskim svetom. Rajko je buran i uvek živ Beograd zamenio malim banatskim mestom, koji će ga opet uvek podsećati na ono što je nekad radio.
„Kada se moja ćerka udala i otišla u Sutjesku, rešio sam da pođem sa njom i ostanem u tom malom i mirnom mestu, jer Beograd je za mlade, a ja sam umoran. No, da mi sada opet neko ponudi da radim, za kameru sam još uvek u kondiciji“.
Tekst i foto: Nataša Šaru