RIBARSKE PRIČE

0 1.385

Dopisnica iz Varoši
Eh, kada bi Tamiš pričao šta je sve čuo i video na svojim obalama, ne bi bilo kraja priči, ovako da se prisetimo onih nezaboravnih, ribarskih.
Tamiš, ta karpatska lepotica, i pridošlica u ovu pitomu banatsku ravnicu, već stolećima, osim peska i zelenih voda, donosi i obilje ribe, a gde su ribe tu su i ribari. Stari i mladi od ranog proleća, do kasne jeseni pilje u pampure i nadaju se nekom kapitalcu, pa da Varoš o tome priča danima po šorovima i bircuzima. Pored glavnog toka Tamiš ima i svoje meandre, „stare Tamiše“, a pored Varoši lenjo protiče mala rečica Jer, nekad bogata deverikama, karašima, šaranima i malim ratobornim cverglanima, a u starom Tamišu se najbolje pecala štuka i linjak. U Tamišu obilje riba, rakova, školjki i čikova. Pored pomenutih bilo je i bucova, mrena, grgeča, soma, smuđa, bele ribe, bandara … a, bilo i velikih alasa koji su danonoćno bivali na reci u improvizovanim kućicama, gde se vatra nije gasila, a mirisi iz kotlića su prosto mamili prolaznike i kupače, praveći im zazubice već na samu pomisao. Za zimskih, hladnih meseci, društvo u bircuzu, uz špricere i vruće čvarke je divanilo o prošloj jeseni i svojim upadicama provociralo ribare da se uključe u divan. Nije ih trebalo baš mnogo ubeđivati, kao vetruška, otisne se priča ribarska, tiho ploveći vodama drage im reke, i sve najedared postaje mistično, na granicama realnog i imaginarnog, ubeđujući i samog pripovedača da je baš tako i bilo. Eto neka mi neda lagati kum Panta, sve je to vido svojim očima, pravadao bi se dotični.Sofronije se prisetio da je onomad, krajem oktobra, pecao štuku, pa mu se udica zaglavila, on se očas skino u kupaći, zagnjurio u dubine Tamiša, i začuo muziku ko da je, Bože oprosti, stigao u Raj. Ribe se skupile u jato, on zadivljen ugleda svoj tranzistor koji mu je lane upao u vodu dok je izvlačio ovećeg smuđa. Priča izaziva čuđenje prisutnih radoznalaca, a narator osokoljen gura dalje, i na pitanje kako svira, a upao u vodu lane, kaže da mu je meto nove baterije, one japanske, i eto još traju. Na to se nadovezuje i kum Jefta, stari alas, sa svojom pričom, kak to nije ništa. On je imo pulina od Dajićevih, i tako ga izdresirao da nije ni nosio štapove, nego legne pod breg i kaže svom Bači, šaran, on oma skoči u reku i iznese šarana, potom soma, i većma zna se po redu. Ej, da sam juče umro, ovo ne bi znao, vajka se, već pomalo podnapit kolar Šanji, da kere love ribu ko zecove. Gajo, daj turu pića za ceo birc, pa se krsti i levom i desnom, Ištene, Ištene, pa ko bi sve to utuvio. Sad se i Jefta smejulji, suče bele brkove, ispija piće sav važan, tek na vrata ulazi Proka Istina i oma počinje, bez da ga pitaju, svoju priču. Gajo, daj jedno crno, da se zgrejem, probila me ova košava, ej ljudi, ljudi, ne mogu da verujem šta sam vido. Sad svi znatiželjni oma pitu šta, ta daj, divani. Gajo, daj mu još jedno, ohrabruju ga kameradi, šta si vido? Lep dan beše, oma iza Miholjdana, ja očo u „Veliki budžak“, zabacio udice, napunio lulu, i tako gledim vodu, sunce prijatno greje moja ostarela leđa, izvadim komad slanine i bela luka, počo da jem, kad čujem još neko grize, ja se okrenem na tu stranu, prema „lastovačkom budžaku“, kada vidim što nikad nisam. Somovi pasu kav prasići, ispod onog velikog Matinog jasena, i još se beče na mene. Ej, Bogo moj, dal nisam koju više popio, nešto študiram, il pomešo sa špiritusom, trljam oči, pasu. Ja u čudu, uzmem bricu i da bih kreno, a oni, vandrokaši nijedni, skaču pravo u Tamiš, još se jedan povratio pa mi se bekelji, valak ljut što sam ih prekino u paši. Proka otpije dobar gutljaj vina, svi ćutu, Jefta se sneveselio, eto Prokina beseda ode kroz Varoš, ali ne mari, smisliće on već nešto bolje. A priča ko odvezan čun, plovi i nosi svu mistiku i lepotu kroz šorove i bircuze. Pa sade, ko veruje, veruje. Struje bilo do deset uveče, kada se birc zatvara, paori se vraćaju kućama, valja zajtra rano ustati, marva ne čeka, pa onda opet u bircuz, na novi divan. Bilo je u Varoši organizovano posle svakog Božića i veče lažova, gde su oni najveštiji prepričavali zgode i čuda sa reke, ali sve „istina“, da ne poveruješ, svi se kunu da je baš tako i bilo. Onda bilo, sad se pripoveda, Tamiš i dalje mirno teče, čeka neke nove ribare pričalice, praćaknuće se i po koji smuđ, tek da proveri koga ima od pecaroša, da ih podstakne na neke nove priče. Bircuza već odavno nema, ni šubara ni opanaka, ni Gaje, ni leskovih štapova, sada se „peca“ na struju, na dinamit, idu neke ovovremene priče, ogoljene, nema onih divana, vremena nikad više, a nikada manje bezbrižnog, sada novi lažovi pričaju nemaštovite, nerazumljive priče, suve i opore ko jesenje oskoruše, stare onovremene pričalice ispod kamenih krstača verovatno i sada pripovedaju o onom naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana