Ovih dana biciklom prolazim pored Tamiša i razmišljam…
Avgust.
Da li se seća neko brega na Pesku? Glupo pitanje. Mislim da se svi sećamo.
Otplivamo, popnemo se i nabijeni adrenalinom klizimo do ivice sve dok se ne nađemo u vazduhu.
A onda prasak vode koji spusti talase sve do nekadašnje šume.
„PLJAS!“
Skakali smo, uz rizik, iz ove perspektive gledano, ali bilo je pakleno dobro.
Ili. Seća li se neko onog panja kod Minje? Da li nekome nedostaje taj panj?
Bio je dovoljno visok da se ljudi plaše da skaču sa njega, dovoljno visok da ja naučim kako se skače prelom i kada Tamiš naraste da sa njega skaču i deca.
Imao je par čvorova sa strane po kojima smo mogli da se penjemo, mene lično je uvek hvatala panika jer je bilo klizavo. Ne znam kako vas? Hm?
Dugo mi je trebalo da se oporavim od toga da ga više nema.
Da li nekome kao meni nedostaje plivanje? Plivanje…
Ne sunčanje, ne odlaženje na plažu zbog dobijanja boje, mini krpica, flerta. Nego baš plivanje.
Spustiš se kod Minje i plivaš do Peska. Onda se pešaka vraćaš nazad.
Na plažama stariji ljudi koji jedu, čuvaju decu i plivaju sa šeširima i sunčanim naočarima do pola Tamiša i nazad.
(A kada posle divnog letnjeg dana pođem kući ventil od bicikla mi je skinut i idem pešaka.)
Sada.
Negde miriše roštilj.
Samo na jednom mestu.
Nigde nikoga nema, čujem tišinu.
I deluje pusto.
Vreme.
Ovih dana biciklom prolazim pored Tamiša.
Avgust.
A kao da nije.
Jovana Petrov