Skoplje “ima mikroklima“ ali i mikrosvet

0 479

Na jugu Balkanskog poluostrva, gde se između planinskih venaca gaje vinogradi i odakle stiže rano povrće i voće, a gde se dolinom Vardara stiže do Egejskog mora, nalazi se prostor gde se antička prošlost meša sa komunističkim ostacima Titovog veličanja. Nalaze se mesta gde se pije uglavnom Skopsko pivo ali sluša muzika iz cele bivše Jugoslavije. Nalazi se država u kojoj je vreme naizgled stalo, ali silom, silom koja joj ne dozvoljava da ozvaniči svoj naziv, legende, tradiciju, svoju prošlost, makar onu koju ima. Bivša jugoslovenska republika Makedonija, referendumom 1991. godine izglasala je svoju nezavisnost u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali ne i nezavisnost od strane većih država u svom okruženju, sa kojima se bori na krajnje nesvakidašnji način. Naziv ove makedonske države još uvek otežava Grčka, a jedino joj Srbija, Sjedinjene Američke Države, Rusija i Kina priznaju željeni naziv – Republika Makedonija.

SkopjeU želji da se makedonsko društvo nacionalizuje i uokviri, makedonski politički vrh je započeo projekat vredan pola milijarde evra pod nazivom ,,Skopje 2014.“, koji je ovaj glavni grad postavio u središte smušenih osećanja svakog posetioca. Projekat ima za cilj gradnju više statua i figura bitnih za istoriju Makedonije, te je stoga trg makedonskog glavnog grada ispunjen kakofonijom niza neoantičkih figura, brojnih ličnosti, umetnika, careva i velikana, često nepovezanih za samu Makedoniju. Ali treba početi ispočetka.

Na prvi pogled, Skoplje se ne može mnogo razlikovati od ostalih gradova bivše Jugoslavije, gde je pretežno dominirao socijalni stil gradnje i sivoća betonskih zgrada. Tu ravnu liniju arhitekture doprineo je pre svega zemljotres koji je zadesio ovaj grad 1963. godine, pa je i ovaj stil gradnje u potpunosti zauzeo prostor Skoplja.

 Danas, Skoplje je mesto mešavine stilova urbanističkog haosa i niza kamenih prizvuka prošlosti. Ulaz na sami trg u prvi tren priziva osećaj neverice, na momenat osećaj divljenja i velepnosti a onda i osećaj potpunog čuđenja i nerazumevanja. Prvi pogled pada na statuu Aleksandra Velikog, koji na visini od više od pet metar na svom konjem “jaše“ u pravcu svojih pohoda. Njegovu statuu “čuvaju“ lavovi koji zapravo reže na njega, a istovremeno su deo fontane. Nesklad u skladu čine i vojnici koji mačevima “brane“ statuu Aleksandra od istih tih lavova. Aleksandrovu figuru budno posmatra velepna prilika bugarskog cara Samuila, za kojeg istorija još uvek nije utvrdila čije je carstvo zapravo stvorio, da li makedonsko ili bugarsko.

Na kraju takozvane “makedonske obale“ uz Kameni most (iliti Dušanov most, nije utvrđeno) bez naročitog konteksta nalazi se statua i cara Justinijana, za kojeg opet kažu da potiče iz jednog makendonskog seoceta, (izvori to još utvrđuju). Da pomešanim osećanjima neverice i čuđenja tu nije kraj, i sa druge strane opet “makedonske obale“ nalazi se grupica iskovanih ličnosti u višemetarskom izdanju, tačno preko puta statua Svetog Klimenta i Nauma Ohridskog, opet u višemetarskim visinama. Kako Skoplje leži na Vardaru, mostovi su često bili ti koji su i tamo delili svetove, ali i kulture i narode. Tako je i most tik pored Kamenog, posvećen upravo svim ličnostima sveta koje su tamo načičkane našle mesto. Desna obala Vardara je tako “ makedonska“, dok je leva obala “albansko – turska“, te i Skoplje ima svoju čaršiju. No idući Kamenim mostom, osećaj čudnog nesklada kulminira nizom drveća palmi koje krase obale Vardara, iza kojih niču zgrade silom nataknutih odlika antičkih građevina – stubova i stubova.

“Prelazak“ sa druge strane ipak ne čini kraj neoantičkom pomodarstvu. Putanju statue Aleksandra Velikog dočekuje obalna fontana na kojoj se nalazi figura Aleksandrove majke koja ga čeka da dođe kući, a tik iza nje nalazi se opet višemetarska figura i njegovog oca, Filipa Makedonskog, koji ga podignutom pesnicom doziva da se vrati kući iz pohoda. Krajnji neukus ovim veličinama graditelji su pridodali šarenilom svetla disko oblika, pa se tako i Filip Makedonski noću pretvara u disko figuru iz kojeg se može čuti ni manje ni više nego klasična muzika.

Sa druge strane, talas novoformirane pomodarske antike zaobišao je skopljansku čaršiju, i unutar nje se još uvek može osetiti prisustvo miks kulture prošlosti, miks jezika i naroda. Tu se čuvene albanske poslastičarnice još uvek bezvremeno nalaze, a čajdžinice i suveniri još uvek su u svom arheobliku. Miks svega u skopljanskoj čaršiji najčešće se može videti u antikvarnicama kojih ima nekoliko. Jedna od njih, na samom ulazu u Čaršiju još uvek čuva sećanja na prošla vremena, ali najviše na vreme koje se najviše u Makedoniji moglo osetiti. Police su bile prepune figura Tita, Staljina, Trockog, starih fotografija, knjiga Karla Marksa, ali i obeležja vremena koja ne bi trebalo biti. Prodavnica je u slobodnoj prodaji imala i značke i obeležja Trećeg rajha.

Ali ipak ni tu nije kraj, pravdajući se “šarenilom sveta koje je Aleksandar Veliki osvajao“ tako je to šarenilo sveta preneto i na ostale delove Skoplja. ,,Porta Makedonija“ identična je replika Trijumfalne kapije, a u njenoj blizini nalazi se i Bradenburška kapija, iliti njega identična replika. Stoga, nisu čudni nazivi koji posetioci ali sami stanovnici Skoplja daju ovom gradu. Diznilend, Las Vegas, Berlin i Pariz – u malom.

Ipak, uprkos burnom talasu građenja i forsiranja istorije, gostoprimstvo i otvorenost makedonskog naroda se može osetiti na svakom koraku, te se na “našem“ jeziku može svuda govoriti.

Iako u prvi mah, arhitektura grada mora da pokupi sve utiske a londonski autobusi bune strane turiste, prava čar Skoplja ostaje na samim istraživačima, kojima na raspolaganju ostaju jeftino piće, hrana sjajan provod, ali i prelepe panorame koje se mogu vide sa vrha brda Vodno.

IMG_3371

Još fotografija iz Skoplja možete ovde pogledati.

Nataša Šaru

 

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana