SNAŽNA SLIKA, SNAŽNO OSEĆANJE ŽIVOTA

-„Zmajeubice“, režija Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište Beograd-

U okviru četvrte festivalske večeri na 60. Sterijinom pozorju bila je izvedena predstava „Zmajeubice“ po tekstu Milene Marković, u režiji Ive Milošević a u izvođenju Jugoslovenkog dramskog pozorišta Beograd. Predstava je prikazana u okviru selekcije Nacionalne drame i pozorišta. S obzirom na moje, ranije preuzete obaveze istu nisam gledao na Sterijinom pozorju, ali sam je gledao ranije i to na matičnoj sceni. S obzirom na aktuelni trenutak odlučih da na papir prenesem, ako ne sve, ono bar delić razgovora sa samim sobom u vezi viđenog.

Dugo sam razmišljao zašto je ova predstava ostavila na mene tako jak, upečtaljiv utisak. U traganju za postavljenim pitanjem dođoh do odgovora da je to zbog toga što je ina u meni konstantno budila mašu. Možda je to najbolja potvrda one Šopenhauerove misli koja kaže da „Umetničko delo može da utiče samo uz pomoć mašte. I zato ono treba stalno da je budi“. Protagonisti ove predstave, zajedno sa rediteljkom su meni kao gledaocu omogućili ne samo da maštam, vać i da razumem pametne razgovore na sceni. Tih razgovora u „Zmajeubicama“ ima na pretek što je dokaz, bar za mene da je sam tekst odličan.

Iva Milošević je u postavci ove predstave oslobodila glumce od suvišnih rekvizita, dok je glumačka tehnika uprošćena do minimuma. Na taj način glumci su u prvi plan podigli stvaralačku samostalnost. Dikcija i porekti glumaca su se zasnivali na ritmu što je omogućilo da na sceni vidim igru. Stekao sam utisak da je rediteljka predstave samo usmeravala glumce, ali da nije upravljala njima. Glumci su u predstavi sasvim dobro ovladali osnovnom linijom, stvaranjem grupa što im je omogućilo da gledaocu prikažu bogatu koloritnost pokreta. Ti pokreti su ostvareni rasporedom linija što je otvorilo mogućnost da se one vešto ukrštaju i vibriraju.

U postavci predstave „Zmajeubice“ rediteljka je gledaocu ponudila oslonac za maštanje situacije koju zahteva fabula drame. Jednostavno rečeno rediteljka nije oponašala stvarnost, već je sve smestila pod jednu rekao bi „cirkusku šatru“, što je omogućavalo glumcima da na sceni demonstriraju aluzivnu igru, odnosno da idu na svesno nadoigravanje. Zbog toga igra glumaca je bila vrlo intenzivna i stvaralačka.

U toj igri svakako da je svoj značajan doprinos dao i Boris Čakširan koji je za ovu predstavu podpisao scenski pokret. To je posebna, rekao bi kvalitetna dimenzija predstave „Zmajeubice“. Zašto mislim tako? Zato što reči na sceni ne govore sve. Potreban je pokret na sceni da bi se gledaoc ulovio u položaj proniciljivog posmatrača a sve sa ciljem da mu se da materijal koji će mu pomoći da odgonetne duševna stanja likova. Što bi rekao Mejerholjd „Reči su za uvo, plastika za oči“. Dobro osmišljenim pokretom gledalac u isto vreme zadovoljava i vizuelnu i auditivnu potrebu. Upravo se to dogodilo u predstavi „Zmajeubice“.

Ono što se ovoj predstavi, možda može zameriti je to da most između gledaoca i glumca nije u svim delovima predstave bio tako jak i čvrst. Ovo se pogotovu odnosi na prvi deo predstave. Kada ovo kažem mislim pre svega na to da gledaoc u dom delu nije do kraja baš bio u mogućnosti da otkrije unutrašnji, skriveni dijalog među glumcima. Neki put reči i pokreti se nalaze u nesaglasju jer i reč i pokret imaju svoj ritam. Možda se odgovor na napred izneto zapažanje krije upravo u tom potrebno iskazanom, a ne iskazanom nesaglasju. Kažem, možda? No, to je samo jedna konstatacija koja svakako ne umenjuje moj impresum o predstavi „Zmajeubice“.

Na kraju predstava „Zmajeubice“ je u mojim očima, poput dobrih slikara-majstora, stvorila snažnu sliku, koja je opet s druge strane u meni probudila snažan osećaj života. Iamjući u vidu priču koju ova predstava priča u glavi mi jednako odzvanja sledeća misao – Kao daleki i sablasni eho prolazi preda mnom život.

R. Zubac