SVE TEČE I SVE SE MENJA

Beograd, 18.09.2010.
Rođeni Kovinčanin, naturalizovani Beograđanin – Jovan Grujić pozorišni reditelj. Predstavnik mlađe generacije pozorišnih reditelja u nas. Čovek posebnog senzibiliteta i scenskog prikaza. Privatno tih i miran, u pozorištu agresivan i dosledan. Uvek željan pozorišnog dokazivanja. Korak više, korak dalje. Za kratko vreme od kada se obreo u, nikada mirne i bistre, pozorišne vode hodio je od Bitef teatra, preko Boška Buhe, Pozorišta mladih Novi Sad, Knjaževskog srpskog teatra iz Kragujevca do Narodnog pozorišta Sterija iz Vršca…tu je samo na tren zastao spremajući se za nove teatarske pohode. U svom dosadašnjem rediteljskom radu tragao je za Otelom, odolevao izazovima Ivone, kneginje Burgundske, jednim krajičkom oka posmatrao Teslu, sahranjivao i vaskrsavao Rozenkranca i Gildensterna, odevao gospođu ministarku u carevo novo odelo, vremešnom ujka Vanji želeo da udahne novi život. Šta god da je radio, radio je na sebi svojstven način provokativno i intrigantno. Nije se libio, i ne libi se da radi i sa amaterima, čak šta više, kako i sam kaže “voli da radi sa amaterima”. Voli i beleži uspehe. Zbog svega gore iznetog učinilo nam se da sa ovim, kada ga čovek bolje upozna, interesantnim pozorišnim tragaocem porazgovaramo o pozorištu i o onome šta je oko pozorišta.

Zašto si se opredelio baš za režiju kao životni poziv?
Hm, to je pitanje koje sam često i sam sebi postavljao, a naročito su to od nas tražili na prijemnom! To pitanje i danas sebi postavljam! U pozorištu sam od najranijeg perioda svog života, moj otac je bio glumac amater, tako da su neka prva sećanja vezana i za pozorište, jasno pamtim detalje sa jedne probe kada sam imao tek 4 ili 5 godina! Odrastanje mi je pokazalo da sam zainteresovan za različite oblike umetnosti, različite načine izražavanja! Bilo je lutanja, traženja pravog poziva, ali pozorište je na kraju ubedljivo prevagnulo! Postavljati pitanja, proveravati svoja i tuđa saznanja, tražiti odgovore od sebe i drugih na pitanja o problemima koji nas se tiču, komunicirati na poseban način sa ljudima u i oko posla, ne zaustavljati se u traganju za suštinom nas samih jeste i smisao bavljenja ovim poslom. Zato se bavim pozorištem, radim to najbolje što mogu i nadam se da ću još napredovati!

Završio si BK akademiju. S obzirom na stereotipe koji vladaju na ovim prostorima koliko ti je to, što si završio upravo tu akademiju, smetalo prilikom počinjanja bavljenja režijom?
Da, postoje predrasude, nekad su javne, a nekad ne, ali naš je zadatak i da ih oborimo! Nisam nikada naišao na nečije direktno protivljenje zbog moje škole, ali znam da ima ljudi koji su se javno izjašnjavali protiv! Pokušavam da svojim radom i rezultatima ubedim ljude u nešto drugo.

Siniša Kovačević je jednom prilikom rekao da je FDU u Beogradu upropastila taština. Da li i ti imaš takvo mišljenje?
Nisam završio tu akademiju tako da nisam upoznat sa stanjem tamo. Poznajem mnogo njih i sarađivao sam sa mnogim izuzetno talentovanim ljudima sa te akademije. Neki profesori sa te akademije su predavali i meni! Pitanje je samo šta ti je ponuđeno i koliko hoćeš da uzmeš od svoje škole! Ja vidim da ta ustanova još uvek funkcioniše!

Sve se češće može čuti opaska da mladi reditelji ne osećaju pozorište, ne osećaju potrebe publike i glumaca već da pozorišta koriste za promociju ličnog iživljavanja koje je lišeno istinskog umetničkog stvaralaštva. Ima li po tebi istine u tome?
Uh, “lično iživljavanje” je prilično gruba i optužujuća reč u kontekstu ovog pitanja! Ne bih rekao da je tako! Neću govoriti o zanatu, zanat se podrazumeva! Možda su mladi reditelji ponekad na početku nevešti u svom izrazu i treba ih razumeti, mogu se desiti i greške! To uopšte nije tako lak posao kako se na prvi pogled čini!
A možda su veoma vešti i jasno artikulišu svoje ideje, pa to što žele da kažu opet treba razumeti! A možda to neko i razume, ali mu se ne sviđa šta je čuo i video, jer ne misli isto.
U pozorištu postoji samo jedan kriterijum, a to je kvalitetna predstava koja te dirne i natera da promisliš, postaviš sebi pitanja, odgovoriš sebi na neka pitanja, oplemeni te. Sa druge strane, svaka generacija donese nešto novo u izrazu, neki novi model razmišljanja, novu energiju, novo tumačenje sveta oko sebe! E to novo tumačenje sveta oko sebe je obično kamen spoticanja za razumevanje među generacijama. Mnoge stvari se doživljavaju kao nepromenljive, a evo, ja čitam ovih dana da su u novim istraživanjima pod znakom pitanja Njutnovi zakoni i da ih treba ozbiljno proveriti i preraditi! Dakle, sve teče i sve se menja! Iz te perspektive bih posmatrao i problem izložen u ovom pitanju!

Stiče se utisak da se u prestoničkim pozorištima vrata novim rediteljima teško otvaraju. Koliko je zapravo danas teško dobiti angažman u nekom od beogradskih pozorišta?
Mislim da šansu dobijaju i mladi reditelji! Činjenica je da je veoma velika konkurencija! Treba da se poklopi više faktora da bi se došlo do pozorišta u Beogradu! Prvi je dobar tekst i jasna ideja!

Često se danas mogu čuti oprečna mišljenja o srpskom teatru. Neki govore da je on u velikoj krizi a neki pak ističu da krize nema,.i da naš teatatarski život ide svojim normalnim tokom. Gde se po tebi danas nalazi srpski tetatar?
A kada pozorište nije u krizi? Otkad znam za sebe i pozorište slušam priču kako je pozorište u krizi, a kako je nekad davno bilo mnogo bolje. Mislim da nam treba distanca da bismo uvideli da li je ili nije bila kriza. Činjenica je da živimo u teškoj ekonomskoj situaciji i da je produkcija bitno umanjena tako da manje ljudi dobija šansu da radi! Ali i pored toga pozorište uspeva da radi ono što je radilo i do sada, da stvara. Rezultat su dobre, loše, malo bolje, a desi se i poneka odlična predstava koju ćemo pamtiti! Ja bih zaista voleo da svaka premijera bude remek delo, ali znate i sami da je to jednostavno nemoguće! Možda su jedino Pink Floyd u jednom periodu uspeli da objave pet albuma i svih pet da budu remek dela. Ali i to je bilo u jednom periodu. Pozorište je uvek odraz i slika jednog društva, reakcija na događanja u njemu, tako da tu nekako i leži odgovor na to pitanje o krizi u pozorištu. To je međusobno uslovljeno. Ako smo zapali u krizu neko će morati prvi da se probudi i povuče napred. Očigledno da moramo sebi da postavljamo prava pitanja, ali još važnije da na njih iskreno odgovorimo!

Dejan Mijač je u jednom svom intervjuu izjavio- da se mladi reditelji moraju organizovati kako bi reorganizovali pozorište, moraju da veruju u svoju snagu, ne smeju da stoje u redu i da čekaju, da prihavte to što jeste, da budu zadovoljni onim šta im se nudi. Treba sve resetovati i krenuti od nule. Slažeš li se sa ovim, rekao bih, izuzetno radikalnim stavom?
Stav je izuzetno radikalan! Možda to i jeste rešenje, resetovati sve i krenuti od nule, ali da li nam treba još jedna „revolucija“? Stvari treba menjati, ali treba pre svega postaviti jasne ciljeve i videti koji su tačno problemi! U kom smeru krenuti? Za to će trebati vremena!

Živiš u Beogradu ali često radiš sa profesinalnim pozorištima iz unutrašnjosti. Koliko ta pozorišta boluju od provincijske bolesti?
Provincijalizma ima svuda oko nas. Ali, bukvalno svuda. Svuda ima različitih problema. U pozorištima u kojima sam radio sam video veliku želju za napretkom i predanim radom. Nekima to bolje polazi za rukom, a nekima ne.

S obzirom da spadaš u grupu mlađih reditelja koja je odrastala u jednom vremenskom periodu u kojem je bilo opasno živeti, koliko sebe smatraš hendikepiranm zbog toga? Da li je to odrastanje u takvom ambijentu razlog što većina mlađih reditelja pribegava brutalizmu u teatru?
Nisam mogao da biram u kom ću vremenu živeti. Trudim se da izvučem najbolje što mogu iz sebe i života koji mi je dat. Sve zavisi od ugla iz kojeg posmatraš stvar. Možda postoji neki nesrećan i hendikepiran Nemac ili Francuz koji ima platu od 3000 evra, nije bombardovan, nije mu se raspala država u kojoj je rođen i nije bio pod sankcijama dobar deo svog života. Možda. Sve je pitanje ugla posmatranja. To je individualno. Naravno, bilo bi mi mnogo lakše da nisam sazrevao u najturbulentnijem periodu moje zemlje i materijalno bih bio, verovatno, mnogo bolje obezbeđen! Ali, čini mi se, da bih sebi postavljao ista pitanja koja postavljam i sada. Moguće da je to uticalo i na mlade umetnike da posegnu za drugačijim, kako kažeš „brutalnim“ sredstvima u pozorištu! Ali, takve pojave nisu retke ni u zemljama koje su udobno živele i razvijale se poslednjih 20 godina. Postoje čitavi pokreti koji posmatraju sadašnji trenutak na planeti iz tog ugla.

Često radiš sa amaterima. Radio si u Inđiji i Kovinu i to veoma uspešno. Kako izgleda raditi u tom svetu u kojem je pozorište hobi a ne egzistencija? U kom pravcu se pozorišni amaterizam u Srbiji kreće u koje zamke ono može da upadne?
Divno je raditi sa ljudima koji imaju toliku želju da se bave pozorištem. Među njima ima talentovanih ljudi koji su se opredelili za neka druga zanimanja u životu. Ja sam svoje prve korake napravio u amaterskom pozorištu, svoja prva iskustva u pozorištu stekao sa amaterima još kao tinejdžer. Kroz rad sa ametrima stičem nova iskustva, ali i prenosim svoje znanje na druge. Čini mi se da ima dosta amaterskih pozorišta i grupa u Srbiji koja funkcionišu, neka bolje, neka lošije, ali čini mi se da je produkcija velika. I to je dobro. Zamke za amaterizam su slaba organizovanost, nedostatak obrazovanja iz oblasti kojom žele da se bave i na kraju sam način na koji se bave time, amaterski, ne dozvoljava im ozbiljniji napredak. Ali, ipak će živeti amaterizam, jer će uvek biti ljudi koji će želeti da se okušaju na sceni.

Tvoj profesor na akademiji Nikita Milivojević je jednom prilikom rekao da želi kroz svoje predstave da vrati pravu vrednost rečima? Ima li i u tvojim predstavama takve želje?
Hm, ova njegova rečenica je sigurno bila deo nekog odgovora i izvučena je iz konteksta. Probaću da odgovorim najbolje moguće. Vratiti pravu vrednost rečima moglo bi značiti da im se da i pronađe ona jasna i tačna težina i smisao koju su nekada imale kada su pisane i dati im istu tu težinu i značenje danas. Živimo u vremenu kada je sve brzo i instant, kada doživljavamo pravi sunovrat i drastičnu promenu tumačenja vrednosti na svakom polju, a tako je i sa rečima koje su nekad ili u skorije vreme napisane ili izgovorene. Dati pravi smisao, vratiti smisao, vratiti bar delić ljudskosti u momentu kada čovek zbog načina življenja briše sebe, zaboravlja i svoj nekadašnji način funkcionisanja, kada se sve menja neverovatnom brzinom, mogao bi biti romantični pokušaj i vrisak da treba stati i promisliti gde i kuda smo krenuli. Ako je to pomislio govoreći ovo, onda svakako da i u mojim predstavama ima takve želje! Zar to ne bi trebalo da bude želja svakog ko se bavi pozorištem?

Radiš predstave koje u kojima uvek postavljaš provokativna pitanja. Da li je to ono što voliš da vidiš u pozorištu?
Volim pozorište koje postavlja pitanja i bavi se temama koje nas se tiču! Pitanja su potrebna da bismo išli dalje.

Šta je za tebe pravo pozorište?
Pravo pozorište je ono koje postavlja pitanja i pokušava da da odgovore na dileme koje su nam bitne. Ja verujem da pozorište može da uzme učešće u napretku čoveka i sveta na taj način.

Znam da ne voliš da govoriš o planovima. Da li iz sujete ili nečeg drugog ne znam ali o tome neredo govoriš. Dopustiću sebi da te pitam, šta imaš u planu za narednu sezonu?
Pričam o tome kada dođe vreme za to.

Ima li nešto što bi hteo da mi kažeš, a što te nisam pitao?
Ne.

Razgovor vodio: Radovan Zubac