POŠTUJMO JEDNI DRUGE

0 413

Jaša Tomić, 17.09.2010.
Irena Marinić, vitalna starica koja je kao retko koja uspela da doda život godinama. Ne voli kada joj se obratite rečima – gospođa Irena. U takvim trenucima, s blagim osmehom kaže, da više voli kad joj kažete – baka Irena. Ona je svedok i akter nekih davnih, minulih vremena koja su u istoriji mesta Jaše Tomić ispisana zlatnim slovima. Baka Irena je bila član amaterskog pozorišta u ovom mestu u periodu kada se o jašatomićkim amaterima govorilo sa osećanjem ponosa i uvažavanja. Igrala je u predstavama kojima su jašatomićki amateri bili ovenčani slavom. Igrala je u “Revizoru”, “Ženidbi”, “Duboko je korenje”. Igrala je u predstavama koje je rediteljskim potpisom, potpisao Đorđe Damjanov – Đekša. Bogatstvo sećanja koje u sebi nosi ova čestita starica su od neprocenjivog značaja za očuvanje identiteta ovog mesta. Zbog toga koristimo priliku da ta sećanja, bolje rečeno delić njih pretočimo u pisanu reč kao svedočanstvo, kao amanet koji će ostati budućim naraštajima.

Baka Irena, recite mi molim Vas sad kada vratite film sećanja kako bi vi ocenili pozorišni život u Jaši Tomić u vreme kada ste bili aktivni u pozorištu?
Činimi se da su ljudi tada bili više zainteresovani za pozorište. Na kraju, u to vreme nije bilo druge zanimacije. Tada nije bilo televizije, pa je za sve nas koji smo bili angažovani u pozorištu to bio jedini oblik druženja. Ali, rekla bih ne bilo kakvog druženja, već druženja sa smislom. Bilo nam je zadovoljstvo da idemo na probe. Činilo nam se da tada radimo nešto korisno, i to ne samo za nas već i za sve ljude koji žive u ovom mestu. Sećam se da smo tada roditeljima sa ponosom mogli da kažemo gde idemo, šta radimo. Tada smo, svi mi koji smo bili okupljeni u pozorištu, imali sreću da smo imali jednog čoveka koji je u sebi posedovao neku čudnu mogućnost da nas sve do kraja animira i da nas privuče sebi, da nas okupi. Bio je to Đorđe Damajanov – Đekša. Interesantno je reći da sam tog čoveka prvi put videla na belom konju kad je došao ispred moje škole. Bio je to lep čovek.

Spomenuli ste Đorđa Damjanov – Đekšu ime koje u istoriji pozorišnog života u Jaši Tomić mnogo znači. Radili ste sa njim dosta predstava. Bilo bi interesantno čuti kako je bilo raditi sa tim čovekom?
Mogu slobodno da kažem da je rad sa Đorđem predstavljao jedno veliko zadovoljstvo. To Vam iskreno kažem. Bio je to čovek koji je tražio red, koji je tražio disciplinu u radu. U toku rada na jednoj predstavi bio je strog. Đorđe je bio učitelj, zbog toga možda i ne čudi što je i u pozorištu uspostavljao pravila koja su u velikoj meri važila u prosveti. Umeo je Đorđe da nas mlađe i odstrani sa probe zbog narušavanja uspostavljenog reda, ali je isto tako znao da posle toga dođe kod svakog od nas ponaosob i da nam objasni zašto je disciplina u radu neophodna. Sećam se da sam jednom napustila pozorište. Bila sam nešto ljuta. Mislila sam da više nikada neću u njega kročiti. Međutim, tada je kod mene došao Đorđe i onako očinski mi objasnio neke stvari. Bes me je prošao i ja sam se vratila u pozorište. Nikome, nikada nije uzimao za zlo to što je bio odstranjen sa probe. Kod njega je važilo pravilo: Kad radimo, onda radimo – kad se šalimo, onda se šalimo. Uspevao je da nas sve drži na okupu i ono što je najvažnije tražio je od svakog od nas da poštujemo jedni druge. To je, kad sad malo bolje razmislim, bilo nešto na šta sam ponosna. Ceo život sam se rukovodila prema tome da poštujemo jedni druge.

Pozorište u Jaši Tomić od 2001. godine nosi njegovo ime. Šta vi mislite o tome?
To je najmanje što se moglo u ovom mestu učiniti za tog čoveka. Čudno je da je trebalo toliko vremena da prođe pa da se neko seti da našem pozorištu da ime po njemu. No bolje ikada, nego nikada.

Kada je svojevremno pokrenuta inicijativa da pozorište u Jaši Tomić ponese ime Đorđe Damjanov – Đekša pojavile su se kontraverzne priče u vezi njegove prošlosti. Najljući protivnici te ideje spočitavali su inicijatorima te ideje da žele da ime pozorištu daju po čoveku koji je u toku II svetskog rata bio folksdojčer. Koliko su te optužbe imale realnog osnova?
Treba da shvatite da je vreme okupacije bilo jako teško vreme u kojem niste znali šta vam donosi sutra. Sva ta priča koju ste napomenuli oko Đorđa Damjanova je počela od toga što se jednog dana na njegovoj kući zavijorila nacistička zastava. Zastava je na njegovoj kući stajala jedan dan. U to vreme Đorđe nije bio kući. Ko je tu zastavu stavio nikada nije ustanovljeno. U vezi tog događaja postoje razne priče. Napominjem da su za vreme okupacije jedino Nemci imali pravo da na svoje kuće stavljaju nacističke zastave. Drugi to nisu smeli da rade. Ono što sasvim sigurno mogu da kažem jeste da Đorđa politika nikada nije interesovala. On politici nikada nije pridavao ama baš nikakav značaj. On je voleo pozorište i svoj učiteljski posao. Za vreme okupacije svi oni koji nisu bili Nemci nisu imali mogućnosti, nisu imali slobode da se kulturno organizuju. Nije se smelo. Bilo je to strašno vreme. Preko noći vas je moglo da ne bude.

Igrali ste u predstavamo koje je režirao Đorđe Damjanov a koje su na takmičenjima pobeđivale. Približite nam to vreme kada ste išli na takmičenja. Kako je to izgledalo?
Kako je izgledalo. Bilo je, kada se sada osvrnem na to vreme, prosto neverovatno. Sećam se da smo radili Gogoljevu „Ženidbu“. Predstavu su odgledali neki ljudi iz Zrenjanina i procenili su da je to dobra predstava pa su nas uputili na takmičenje u Novi Sad. Nismo imali adekvatnih kostima, snalazili smo se kako smo znali i umeli. Uoči našeg odlaska u Novi Sad Đorđe je, ni sama ne znam kako je to uspeo, obezbedio da se za nas a za tu potrebu sašiju kostimi. Šili su nam nove haljine, odela, frakove. Na sam dan puta dao je svakom od glumaca po dvadeset dinara za put. Međutim, nismo imali kako da odemo do Novog Sada. Nismo imali prevozno sredstvo. U pomoć nam je priskočilo imanje iz našeg mesta i dalo nam je jedan kamion. To je bio kamion na kojem nije bilo šoferšajbne, a u prikolici su stajale samo poređane daske za sedenje. Sećam se da je kad smo ulazili u kamion Pera Vrtipraški, onako težak i krupan, propao kroz jednu trulu dasku. Prikolica kamiona nije bila pokrivena. Pre nego što smo krenuli Ognjen Rikalo nam je doneo u jednom zavežljaju debrecine kobasice da imamo za put. Išli smo nekim starim letnjim putem. Prašina je bila svuda oko nas. Dok smo tako putovali, više se truckali odjednom je kamion stao. Pokvario se. Dalje nismo mogli. Stajali smo na otvorenom putu jedno vreme. Na našu sreću naišao je jedan kamion koji je išao za Zrenjanin a koji je prevozio krompir. Vozač nas je pokupio, posedali smo po krompiru i tako došli do Zrenjanina. Kamion je pripadao preduzeću u kojem je direktor bio Đura Jajić. Kad smo stigli u Zrenjanin Đura nam reče da on nema ljudi koji bi mogli da istovare kamion pa ako hoćemo možemo mi da istovarimo krompir i da potom tim kamionom odemo za Novi Sad. Tako smo i uradili. Muškarci su krompir istovarili i mi smo ipak nekako došli do Novog Sada. Tamo smo bili raspoređeni po kućama. Bili smo tri dana u Novom Sadu. Odgledali smo sve predstave. Kada smo čuli da smo mi pobednici našoj sreći i radosti nije bilo kraja. Onda je Đorđe rekao da za Jašu krećemo ujutro u pola tri. Svi smo bili iznenađeni zašto tako rano. Đorđe je odgovorio: „ da li ima smisla da mi, prvaci, budemo ispraćeni iz Novog Sada tim „drkavim kamionom“. Izvukli smo se da nas niko nije video. Od sreće nismo zatvarali usta do Jaše. Posle tog uspeha veliki broj meštana je uzeo učešće u radu našeg pozorišta. Eto, tako je bilo.

Amateri iz Jaše Tomić su pored te predstave još u dva navrata bili prvaci Vojvodine. Konkurenti su vam na tim takmičenjima bila pozorišta iz Subotice, Kikinde, Vršca, Novog Sada, Zrenjanina. Kako su ta pozorišta reagovala na uspehe jašatomićkih amatera?
Ha-ha-ha…Nije im bilo pravo. Čak šta više mislim da su u svojim komentarima bili zlobni prema nama. Npr. ljudi iz kikindskog pozorišta su čak i u novinama iznosili stav da su jašinski amateri nezasluženo pobedili. Isto tako su reagovali i ljudi iz subotičkog pozorišta. Tada su Kikinda i Subotica imali profesinalna pozorišta. Mi smo bili amateri. Međutim, mi smo tada bili bolji od njih. To sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem. E, sve to ne bi bilo da nije bilo Đorđa. U to sam sasvim sigurna. On je bio sjajan reditelj i vrsan organizator, ali je isto tako bio loš glumac što je na kraju i sam priznao. Sad kad nešto bolje razmislim kad su u pitanju bile predstave mi smo bili ispred Subotice, Kikinde, Zrenjanina…To nije samo moje mišljenje. To je bilo mišljenje i ljudi koji su se profesinalno bavili pozorištem. U novinama su osvanjivali članci koji su o Đorđu i nama pisali jako lepo. Zbog toga se sećanje na Đorđa Damjanova mora očuvati. Taj čovek se ne sme nikada zaboraviti. Ne sme se nikada zaboraviti koliko je puno dao ovom mestu kad je u pitanju pozorište.

Rekli ste da ovo mesto ne sme nikada da zaboravi na tog čoveka. Koliko se, po Vama, Jaša odužila Đekši za sve ono što je uradio za ovo mesto?
Ja ne znam da li smo se mi tom čoveku nekako odužili. Jaša Tomić ništa nije uradila, po meni, za Đorđa Damjanova. Po meni on bi u ovom mestu treba da ima spomenik, ako ne isto ono bar slično kao što postoji spomenik Jaši Tomić. Mislim, da ljudi ovde nisu svesni veličine tog čoveka. Nikada i niko nije uspevao tako da okupi ljude na jednom mestu kao što je to radio Đorđe u pozorištu. On je svakom pojedincu prilazio sa istim osećanjem. Trudio se da svakom članu pozorišta nađe odgovarajuće mesto u pozorištu, bez obzira da li taj neko ima, ili nema talenta za glumu. Niko nije bio oteran zato što nema talenta. Za takve su postojali drugi poslovi, drugi zadaci. Sećam se da smo radili predstavu „Švigarica“ ne znam ko je pisac tog teksta. Mene je pitao da li bi mogla da odigram glavni ženski lik u komadu. Međutim, taj lik je morao da peva a ja to nisam umela onako kako je to trebalo. Đorđe je tada angažovao Milinu Stankov, koja je jako lepo pevala ali nije znala da glumi. Isto slučaj je bio i sa muškim likom tzv. Finansom. Taj lik je Đorđe poverio izvesnom Grbiću. I on je lepo pevao, ali nije znao da glumi. S obzirom da je to bio tekst u kojem je imalo puno pevanja Đorđe je celu predstavu napravio tako da su glavni muški i ženski lik ceo svoj tekst su pevali, kao pesmu. Bila je to prava pevačka idila. Malo ljudi zna npr. da smo odmah posle rata igrali veliki broj jednočinki. Bio je to veoma lep period. Mnogo smo se družili a toga danas ima jako malo.

Rekli ste mi pre početka ovog razgovora da je Đorđe Damjanov iz Jaše otišao nezadovoljan načinom kako su ga jašinci ispratili.
Da. Đorđe je otišao iz Jaše suznih očiju. Međutim, rekla bih da tome nisu doprineli jašinci već nekolicina njih. Jedna manja grupica ljudi koja je u to vreme politički bila veoma aktivna. Imali su jednu vrstu moći. U to vreme politika je bila sve. Ona se za sve pitala. Ako nešto nije bilo onako kako politika propisuje da treba da bude, onda je to pogrešno. Đorđe nije bio zatočenik politike. On nije dopuštao da politika uđe u pozorište. Mislim da je to bio razlog zašto je tako ispraćen iz Jaše Tomić. Zapravo, u to sam potpuno sigurna. Mnogi ne znaju da je od svih članova pozorišta u to vreme samo jedan član pozorišta bio član SK. Bio je to Cveta šnajder. Đorđe je bio omiljen od većine ljudi u Jaši. Nije ga volela samo šačica ljudi. Šačica ali koja je imala političku moć.

Igrali ste u jašatomićkom pozorištu dok još nije postojao sadašnji Dom kulture. Gde ste igrali predstave?
Predstave smo igrali u zgradi koja je bila tu gde je sada Hala sportova. Sećam se da mi je pokojni otac govorio da je ta zgrada posle I svetskog rata bila konjušnica, a da je potom renovirana. Postala je posle renoviranja Sokolski dom. Sećam se da sam još pre okupacije u toj sali gledala Peru Vrtipraškog, Stevku Jovanović, Đuku učiteljicu…Đuka učiteljica je posle rata kod Đorđa igrala Koštanu a tada je imala više od pedeset godina. Prelepo je pevala i isto tako izgledala. Bila je to Koštana koju i dan danas pamtim.

Sad kada razgovaramo o Vašem bavljenju pozorištem koje su prve asocijacije koja Vam padaju na pamet?
Prve asocijacije? Mladost, druženje, lepota, uživanje.

Sa kim ste naviše voleli da igrate u predstavi? Koga ste priželjkivali za partnera?
Peru Vrtipraškog. Sa njim sam volela da igram. Volela sam da mi bude partner. Znate šta? Uz njega sam se osećala sigurno na sceni. Imala sam podršku u tom čoveku uvek i na svakom mestu. Nikada me nije ostavljao na cedilu. On je odavde prvo otišao u Suboticu, a potom u pozorište u Novi Sad. Mnogo je važno sa kim glumite. Sa dobrim glumcem i vi se na sceni osećate dobro i obratno.

Kad bi mogli da se ponovo vratite u one godine mladosti da li biste se ponovo bavili glumom?
Da! Ovo Vam kažem bez razmišljanja. Volela sam i volim pozorište. Volela sam komedije, mada sam negde u dubini duše priželjkivala da igram i u dramama. Jednom prilikom, rekla sam Đorđu da bih volela da se oprobam u nekom dramskom tekstu. Dao mi je ulogu Stane iz Koštane. Pokušala sam ali nije išlo. Takve uloge mi nisu bile bliske. Nisam se u njima pronalazila.

Idete li i danas u pozorište?
Kako da ne. Ja pozorište volim i kad god mi se ukaže prilika ja rado idem. Za mene je odlazak u pozorište svetkovina. Svojevremno kada je, sad već pokojni, Bata Rajčić organizovao odlaske u Novi Sad i Beograd u posete pozorištima, da se gledaju predstave redovno sam išla. Ako me zdravlje posluži odgledaću sve predstave na ovogodišnjem festivalu koji se održava u našem mestu.

Razgovor vodio: Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana