ТАЈНА ВЕЛИКОГ ДРУМА

0 479

Песма црвене гугутке

Захваљујући свом положају као и значају којег је Модош дуги низ година имао, не треба да чуди сазнање да је до овог места водио и кроз ово место пролазио пут којег су многи тада називали – Велики друм. Био је то пут који је спајао два у оно време велика и значајна града – Бечкерек и Темишвар, да би потом од тих градова пут даље водио ка другим пространствима многих царевина које настајаше и нестајаше на овим просторима. Овај друм је добио име „велики” због тога што је у времену када је настао био један од најзначајнијих путева битних за развој целокупног овог региона. Када је пут тачно настао нико са сигурношћу не зна. Постоје слутње да је постојао још у време када су Турци освајали ове пределе давне 1552. године. Ако су оне тачне, онда се с правом човек може запитати: Да ли је можда тим путем пролазио и велики везир Мехмед Паша Соколовић када се враћао након битке код Сигета? Да ли је можда је у том пролазу кроз Модош са собом носио и ковчег са балзамованим султаном којег је у маниру лукавог уметника нашминкао Симеон Њаго? Овакве претпоставке колико год биле чудне нису без основа, јер је, ваља то рећи, данашњи Зрењанин у време отоманске владавине на овим просторима добио статус вакуфа, тј. града који је био поклоњен управо Мехмед Паши Соколовићу. Ако оно што је горе изнето поред себе носи једну врсту недоумице, онда сигурно да недоумицу не носи сазнање да су тим великим друмом у Модош долазили и кроз њега пролазили и Јован Зигмунд, када је путовао из Ердеља пут Земуна да у том граду изрази своју покорност султану, и поп Јефимије и поп Захарије, када су носили прилоге мештана Модоша за изградњу Пећке патријаршије, и патријарх српски Калиник I, обилазећи српску рају разасуту на све стране да би у овом месту на трен застао и освештао прву православну цркву овде подигнуту, и продорни и способни гроф Клаудије Флоримунд Мерси, када је ковао велике планове о новој колонизацији на овим просторима, и српски кнез Михаило Обреновић, када је путовао за Беч након што је напустио Србију 5. новембра 1842. године. Сви они су ишли тим друмом донесећи у Модош радост. Неко кад је у место дошао, а неко кад је из њега отишао. Тог друма више нема. Поодавно га већ нема. Заправо, остао је још само по који траг од њега, тек онолико да не буде баш све покривено патином заборава. Данас су остаци великог друма окружени бескрајним банатским браздама, у које када се загледате стичете утисак као да се тамо негде у даљини додирују са облацима. После свих година целокупна историја овог пута је сведена у две тврде речи. Мештани Јаше Томића остатке негдашњег великог друма зову – тврди пут.

Међутим, управо из времена када је овај пут био то што више није, када је носио атрибут „велики”, везана је за њега једна прича која је поврх свега опстала свих ових година и векова. То је прича која у себи носи тајну коју још нико није успео да одгонетне. Та прича је позната као „Тајна великог друма“ и веома је интересантна. Прича каже следеће: С почетка двадесетих година XIX века када се Модош почео значајније развијати из њега је једном недељно пут Бечкерека одлазила кочија која је превозила пошту. Тај посао је првобитно обављао Каптол, док су кочију за превоз поште опслуживала два човека – кочијаш и његов помоћник. Кочијаш је био старији човек строгих погледа на свет и људе. Човек који се задовољавао оним што има. С друге стране помоћник је био младић који је имао сасвим другачији поглед на свет и људе. Био је то човек лепе спољашњости, али спрам жена немирнога духа, сањар који се надао да ће успети да досања свој сан о срећнијој будућности. Тражио је од живота увек више. Сматрао је да заслужује увек боље од онога што има. Сваке недеље њих двојица су без много приче ишли заједно по пошту у Бечкерек. Једног прохладног новембарског дана, уочи Митровдана, када је дошло време да се по пошту крене, кочијаш се тешко разболео и није могао на пут. Младић је морао сам да крене. Уочи пута кочијаш је, пун неспокоја, рекао младићу да се успут нигде не задржава и да када буде преузео пошту одмах крене назад за Модош. Кочијаш је, познавајући младићеву превртљиву ћуд коју је овај обилато користио према женама, прекорним гласом скренуо пажњу да нипошто не стане код старог храста, који се налазио тик поред пута на десетом километру од Модоша. „Ма шта год да се деси код тог дрвета не смеш застати“ – закључио је кочијаш. На веселе младићеве речи, пуне знатижеље али и подсмеха, зашто да не стане, стари кочијаш није ништа одговорио сем оног прекорног: „Не питај ме ништа, и немој никако код тог дрвета застати“. Младић је дао реч да ће послушати савет кочијаша, али негде у дубини душе знатижеља је попут немирног плама почела да искри. На путу до Бечкерека младић је прошао поред старог храста и није се заустављао, сем што га је из свог седишта на кочији радознало разгледао, него је наставио даље. Након што је преузео пошту младић је кренуо назад. Док је лагано одмицао од Бечкерека ка Модошу великим друмом се почела спуштати нека густа магла. Све што је даље ишао магла је била све гушћа. Младића је обузео страх. Ништа није видео испред себе. Није знао ни где је, ни колико још има до Модоша. Ништа се није видело. Коњи су на тренутак застали. Док је разгледао околиш саткан од непрозирне белине младић једва примети дрво поред пута. Био је то, на опште његово изненађење, стари храст о којем је стари кочијаш говорио. Радозналост и немирни дух су потпуно савладали младића. Одлучио је да сиђе са кочије и да погледа шта је то тако страшно у том старом храсту. Дрво је било велико и разгранато. Деловало је помало аветињски, међутим на њему није било ничега што би указало да се тог дрвета треба клонити. Након неког времена разгледања дрвета таман када се младић спремао да се попне на кочију и крене даље одједном се ниоткуда појави црвена гугутка са црним прстеном око врата. Слетела је на најнижу грану храста и почела да гледа младића. На младићевом лицу се након грча појавио осмех среће јер никада није у животу видео такву птицу. Птица је посматрала младића дуго да би у једном тренутку почела да пева. Песма коју је птица певала је попут мелодије нимфи почела да очарава младића. Младић није више ништа осећао сем огормну топлоту која му је опхрвала тело. Испружио је руку у правцу птице и она му је слетела на длан. Младић је принео гугутку свом лицу. Осетио је сву нежност њеног перја, а за узврат црвена гугутка је лагано додирнула својим кљуном младићево лице. Песма је све више и више очаравала кочијашевог помоћника. У једном тренутку црвена гугутка прхну и врати се на грану. Младић крене за њом а она опет прхну и одлелте на другу, даљу грану. Младић је кренуо опет ка њој. И тако је гугутка летећи са гране на грану младића све више одводила у дубину белине, да би после једног тренутка и младић и гугутка нестали. Након тога никада нико више није видео младића. Мештани су, када су видели да кочије са поштом нема иако је већ увелико пао мрак, кренули у потрагу. Нашли су кочију код старог храста али младића није било нигде. Све потраге које су мештани организовали у том делу и око великог друма остале су безуспешне. Од тог човека није било ни трага ни гласа. Стари кочијаш кад је чуо шта се десило почео је себе да криви. Осећао је дубоку кривицу због онога што се десило, јер младићу није рекао зашто не треба да стане код старог храста. Није му рекао да код тог храста обитава птица која је заправо девојка, која је када су у једном периоду живота овог места по кућама Модоша били стационирани војници искрено заволела једног официра. Уместо искрене љубави она је за узврат добила неискреност, лаж и подсмехе. Официр којег је девојка толико волела грубо се поиграо са девојчиним осећањима. Поиграо и погазио их као стару крпу. Девојка је у очају, осрамоћена и понижена, себи одузела живот. Нашли су је обешену на једној од грана старог храста. Овоземаљски живот несрећне девојке био је окончан. Али чистота љубави коју је девојка у себи носила наградила ју је њеном бесмртношћу, уселивши њен дух у гугутку и обојивши при том птицу у црвено, у боју љубави. Црни прстен којег је птица носила око врата био је белег њеног страдања зарад љубави. Од тог времена црвена гугутка је песмом мамила све младиће који су стали поред старог храста, све оне који су на свет гледали очима себичности, одводећи их све у њене тајне одаје које нико још није нашао. То су одаје у које доспеше сви они који ходећи својим животним путем погазише нечију искрену, непатворену жељу за правом љубављу, који изиграше једну од најлепших особина која је човеку дата, особину да човек уме да воли. Прича на крају каже да је у те одаје одведен и кочијашев помоћник.

Старог храста више нема. Давно је то дрво нестало. Нема више ни великог друма. И он је давно нестао. Остала су само сећања, предања и по који траг. Сада неки други путеви воде у Јашу, некдашњи Модош. Али, црвена гугутка још постоји. Она једнако лети и тражи кога ће повести у своје никада откривене одаје. Због тога, драги моји, ако некада видите црвену гугутку немојте почети да слушате њену песму пре него што завирите у своје срце и своју душу. Ту ћете наћи одговор на питање да ли ћете песму чути или не. Ако се пак осмелите на авантуру и упутите се путем којим је некада пролазио велики друм у потрази за црвеном гугутком, добро размислите да ли сте дорасли тог чина. Одговор знате само ви. Врло је могуће да ће црвена гугутка пронаћи вас.

Радован Зубац

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana