JAŠINSKA RJABINUŠKA

0 610

Traganje za izgubljenom srećom
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.” Ovom rečenicom je Lav Nikolajevič Tolstoj započeo svoj roman Ana Karenjina. Nakon upornog vraćanja ovoj rečenici prilikom svakog čitanja ovog dela, siguran sam posle svega da ovaj roman počinje jednom od najlepše napisanih rečenica u svetskoj proznoj književnosti. Dugo sam razmišljao zašto ta rečenica sa toliko puno nemira i toliko dugo odzvanja u mislima čitaoca. Nakon svega ne nađoh drugi odgovor na postavljeno pitanje sem tog da je u njoj na jedan neverovatano jednostavan način ispisana istorija svih porodica, gde god da se one nalaze i ma kakve god da su. Koliko je u ovoj rečenici sadržano životne istine možda najbolje pokazuje sudbina ruskih porodica koje se obreše u Vojvodini u vreme i nakon velike Oktobarske revolucije 1918. godine. Istorijski spisi kažu da je general Pjotr Nikolajevič Vrangel, mnogima poznatiji kao crni baron, put Srbije poveo preko 1.500 ljudi sa mnogih prostora nekadašnje velike ruske carevine koju uništiše boljševici i zlosutnost „Mrtvih duša”. Na tom putu bez povratka jedan deo emigranata je sa svojim porodicama našao, ili bar pokušao da nađe, svoj novi dom u Jaši Tomiću. Od mnoštva porodica koje prođoše ovim područjem nekolicina je ovde ostala. Ovde su svoje novo ognjište svile porodice Mamuntov, Haspekov, Meljnikov, Hotomski, Kurkuzov… Sve one su nevoljno morale da napuste svoju rođinu i tihi Don, kao i beskrajne kozačke stepe, ali su ipak i povrh svega negde u dubini svoje duše i dalje u sebi zadržale sliku svog zavičaja. Sliku koju im niko i nikada nije mogao uzeti. Kako je svima njima bilo kada su došli ovde može se samo naslutiti. Međutim, jedno je sigurno – a to je da im nije bilo nimalo lako. Novi ljudi, novi običaji, neki novi sistem vrednosti, nova pravila. U novom okruženju srodnih duša je malo bilo, a valjalo je živeti. Svaka od tih, novopridošlih ruskih porodica, nosila je u sebi neki svoj pečat ličnog identiteta. Meštani su ih gledali istim očima, a opet svi oni su bili toliko različiti, toliko samosvojni, na momente čak i nedokučivi. Valjda zbog tog i takvog nerazumevanja od strane meštana u ono vreme danas u Jaši Tomiću postoji veoma malo pisanih tragova o životu ruskih emigranata u ovom mestu. Od svih osoba koje u tim teskobnim i mutnim vremenima dođoše u Jašu jedna je posebno mamila pažnju meštana. To je bila grofica Tatjana Kurkuzova. Upravo za nju je vezana i jedna priča koju sam relativno skoro čuo i koja je veoma interesantna, pa stoga zavređuje pažnju da ostane zabeležena kao jedan od mogućih tragova o sudbini nekih ljudi na ovim prostorima, koji su pak bili ruski emigranti.

Grofica Tatjana Kurkuzova je živela u kući koja se nalazila na uglu današnjih ulica Partizanski put i Žarka Zrenjanina. Kuća u kojoj je grofica živela je srušena a na njenom mestu podignuta je nova stambena zgrada. Sama pojava grofice Kurkuzove u ono vreme je izazvala veliku pažnju svih meštana Jaše. Priča veli da su njena lepota i držanje bili, za ono vreme, pravo osveženje u ovoj sredini. Bila je to žena izuzetno lepog izgleda, kojeg su krasili osmeh koji je prosto plenio svakoga koji bi je video, crvene usne koje su poput najlepšeg pupoljka ruže bile želja mnogih muškaraca u ovom mestu, kosa crna kao zift mamila je ruke muškarcima da je pomrse, a koža bela kao najlepši saten izazivala je mušku požudu za čulnim dodirom. Zbog te svoje lepote i danas se, kada se želi ženi udeliti kompliment za njenu lepotu, u Jaši može čuti izreka, koja je vezana za groficu Kurkuzovu: „Lepa kao grofica”. Međutim, kako to obično biva, nisu svi meštani jednako gledali na njenu lepotu. S jedne strane muškarci su uzdisali na samo pominjanje imena grofice, dok su s druge strane žene prema njoj upravo zbog te njene lepote osećale veliku ljubomoru, koja je rađala dva najgora čovekova osećanja: mržnju i netrpeljivost. Pored fizičke lepote groficu su krasili još i držanje i velika načitanost. Sistem vaspitanja i odrastanja je učinio svoje. S druge strane dostojanstven hod i pravi damski maniri koji su se sve ređe tada mogli videti na ulicama Jaše bili su još jedan od belega po kojem se ova žena prepoznavala. Svakodnevno doterana, sa velikim šeširom na glavi i dugačkom haljinom do zemlje koja je pratila i do nepogrešivosti isticala liniju njenog tela, grofica je izlazila na ulicu. Osmeh koji je sa sobom poput amajlije uvek nosila prilikom šetnje mnogi tada nisu razumeli. Iako je osmeh simbol sreće, kod grofice Kurkuzove taj osmeh je bio obojen melanholijom. Retki su bili trenuci kada je neko mogao da to stanje vidi na gorfičinom licu ili u njenom držanju. Ona je to smatrala svojom privatnošću, svojim ličnim usudom kojem se priklanjala samo u trenucima kada je bila sama, daleko od očiju drugih ljudi. Bili su to trenuci kada je ostajala sama u svom svetu u traganju za napuštenom zemljom i slikama prošlosti. Trenuci u kojem se melodramatičnost preplitala sa tragikom. Po dolasku u Jašu Tomić grofica Kurkuzova je svake subote u svojoj kući organizovala sedeljke, jednu vrstu prijema, za meštane sa kojima je pokušavala da sklopi novo poznanstvo. Na te sedeljke, nije izlišno reći, u većem broju su dolazili muškarci, dok su žene te pozive izbegavale, što nije bilo začuđujuće s obzirom kakva su osećanja spram grofice imale. Priča dalje kaže da je grofica prelepo pevala, a da je njena omiljena pesma bila „Летят утки”, koju je umela tako sugestivno da otpeva da su posle njene pesme kod slušalaca nastupali trenuci ćutanja dugački kao večnost. Kuću u kojoj je živela, grofica je preuredila po svom ukusu. Na zidu su bile okačene umetničke slike i gravire ruskih pisaca i kompozitora, a na komodama i stolovima poznate ruske relikvije. U isto vreme grofica je u svojoj biblioteci imala vrednu zbirku knjiga. Zapravo sve je u toj kući bilo onako kako se i očekuje da bude kod jedne žene iz takvog staleža. Prvi dani života u Jaši grofici su se učinili izuzetno prijatnim i interesantnim.

Međutim, kako to obično i biva, posle jednog izvesnog vremena počeli su problemi za groficu. Na te probleme su, svakako, uticali kako muškarci tako i žene u Jaši. Muškarci, jer su pod naletom strasti u grofici gledali ženu koju bi voleli da imaju samo za sebe, ali ne onako kao što muškarac voli ženu, nego više kao da im bude njihova naložnica, dok su s druge strane žene upravo zato što je u njima razvila osećaj mržnje želele da u njoj ubiju sve ono što muškarce tako očaravajući privlači njoj. Bila su to opasna preplitanja najprizemnijih ljudskih osećanja. Ma koliko da su se muškarci trudili da grofici priđu više nego što je pristojnost nalagala, ona je znala da takvo držanje prepozna i da napravi odstupnicu od njih, što je u velikoj meri počelo da nervira muškarce. Svi su pokušavali joj priđu bez obzira na starost i status, ali ona je jednako uspevala da snagom pameti takve pokušaje porazi. Pošto njenu ljubav nije uspeo niko da osvoji, bar ne onako kao što je ona očekivala da bi trebalo da bude, po mestu su počele da kolaju raznorazne priče o grofici. Umesto pričama o iskrenoj ljubavi muškarci su se hvalili lažima o tobožnjem intimnom odnosu sa groficom. Svakim danom je dolazila jedna priča više, jedna laž više. Rezultat takvih intriga je bio taj da je grofica Kurkuzova posle jednog izvesnog vremena počela da prima preteća pisma u kojima je pored toga što je vređana najpogrdnijim psovkama – onako kako to može da rade samo osobe koje su duboko zatrovane zlobom – u tim pismima obećavano i da ća zažaliti što je uopšte došla da živi u ovo mesto. Grofica se na ta pisma nije puno osvrtala, bar ne tako da to javnost vidi, međutim, nije joj bilo svejedno. Ona je, ipak, u ovom mestu bila neko ko je došao na tuđu zemlju, bez igde ikoga. Kada su pisma počela bivati učestalija grofica se počela polako povlačiti iz javnog života. Nije imala od koga da potraži zaštitu, zbog čega su je ljudi sve manje počeli viđati na ulici. Ali to retko pojavljivanje grofice Tatjane Kurkuzove nije umanjilo količinu laži o njoj i njenom intimnom životu kod meštana. Naprotiv, laži su bivale sve veće i veće. Jedne večeri, dok su kasni sati već uveliko izbijali sa obližnjeg crkvenog tornja, a dok je grofica sedela u svojoj kući, začulo se kucanje na ulaznim vratima. Dok je bojažljivo prilazila vratima razmišljala je šta da čini. Na njeno pitanje ko je, začuo se dečiji glas: „Grofice, poslali su me da vam predam jedno pismo.” Detinje reči su delovale onako kako one mogu samo da budu naivne i doroćudne. „Ostavi pismo ispred vrata i možeš da ideš” odgovorila je grofica. Nakon toga grofica je još jedno vreme nemirno šetala po svojoj kući, da bi u jednom trenutku odlučila da otvori vrata i vidi o kakvom je pismu reč. U trenutku kad je otvorila vrata odjednom su iz mraka nagrnule crne senke. Bile su to četiri osobe koje su bile preobučene u crne odore sa kapuljačama na glavi. Uletele su u grofičinu kuću. Nju su grubo gurnule i oborile na zemlju. Lica im se nisu videla. U jednom trenutku ispod jedne kapuljača začuo se ženski glas: „Sad ćeš, kurvo, dobiti ono što ti sleduje.” Uzele su makaze i počele bez ikakvog reda da seku kosu grofice Kurkuzove. Ona je plakala i preklinjala da joj to ne rade, ali njene apele žene nasilnice nisu htele da čuju. Ženskom piru nije bilo kraja. Potom su joj haljinu u kojoj je bila obučena rastrgli, a njeno belo lice nožem unakazili. Nakon takvog đavoljeg šenlučenja četiri žene su otišle i ostavile groficu u stanju kakvog bi se svaki normalni ljudski rod postideo. Priča na kraju kaže da je nakon toga grofica zapala u veliku, nikad izlečenu depresiju, a od njene spoljne lepote nije ostalo ništa. Nigde nije izlazila i umrla je u bedi i siromaštvu. Sahranjena je na groblju u Jaši Tomiću, a gde se tačno njen grob nalazi teško da iko zna.

To je melodramatična priča o tragičnoj sudbini grofice Tatjane Kurkuzove. Ženi koja je nevoljno napustila svoju domovinu i tihi Don i došla na ove nemirne i pustohvatne prostore u kojima je uporno za života tragala za izgubljenom srećom. U tom teškom i tegobnom traganju beli cvet je uvenuo, njegove latice su drugi otkinuli. Koliko je ova priča istinita teško je reći. Međutim, jedno je sigurno: kada danas, dragi moji, prođete pored zgrade u Jaši gde se nekada nalazila kuća u kojoj je živela grofica Kurkuzova, nije na odmet setiti se ove priče. Ako se setite ove priče nikada sebi nećete dopustiti da vam mržnja i zloba osvoje i otruju dušu. Ako se setite ove priče oduprećete se svim đavoljim porocima, osetićete šta znači biti čovek. Težak je to put, ali se ipak posle svega isplati njim krenuti.

Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana