Teatar na granici

Pre par dana sam u lepom raspoloženju otišla na probu pozorišne grupe ,,Teatar na granici“.

Kako vreme prolazi, ja kao laik, počinjem da se osećam kao deo pozorišta i to me posebno raduje. Ponovo, da se ne ponavljam pišem iz svog ugla i komentarišem jedan sasvim ličan doživljaj pozorišne atmosfere.

Naime, kao što sam već rekla jednom prilikom, pozorišna trupa liči umnogome na porodicu. Ovoga puta sam ovu svoju konstataciju potvrdila i učvrstila.

Pokušajte da zamislite ljude sa svojom energijom u prostorijama iza scene,  koji dočaravaju ono što na sceni vidite. Njihova energija van scene, ne mora se poklapati sa onom na sceni i to je veoma teško uklopiti, ali i održati. Potrebna je veština.

Kada sam ušla u prostorije, glumci su počeli da se okupljaju i stvaraju jednu sasvim prijatnu atmosferu. Grupa iako mala, podsetila me je na alternativniji deo neke urbanije scene, na nešto drugačije, što je koliko i tradicija apsolutno neophodno svakoj sredini. Predstava koju izvode zove se Generalna proba samoubistva, Dušana Kovačevića, što je mene posebno oraspoližilo i navelo me na razmišljanje. Sam naslov dovoljan je da zagolica maštu, a ja detalje ne želim da otkrivam da biste sami došli na premijeru u subotu, 25.04. i otkrili nešto drugačije, pa se zamislili. Nakon premijere ćemo razgovarati.

Elem, pokušala sam, krajnje trapavo, da obavim i onaj novinarski deo posla pa sam porazgovarala sa rediteljem Darkom Grahovcem koji mi je ljubazno izašao u susret i odgovorio na moja pitanja.

Ono što je mene prvenstveno zanimalo jeste upravo kako je došlo do ideje da se radi Kovačević, jer su  njegove drame meni uvek bile fascinantne, a reditelj se skladno nadovezao:

,,Meni je Kovačević oduvek zanimljiv, još iz perioda kad smo radili Balkanskog špijuna, učestvovao sam kao glumac, Saša Lalić je režirao. Kovačević uvek daje dobru dijagnozu društva. Njegovi tekstovi dobro korespondiraju sa publikom, jer mi se čini da njega nekako najbolje razumemo, kako reditelji, tako i glumci, ali i publika. On je uvek pun pogodak, iz tog razloga, ali i iz razloga što nas tera na razmišljanje. Kada ga pročitamo ili odgledamo dobijemo želju da razmišljamo o tome, a to je ono što je veoma važno. Upravo zato Kovačević.“

Kada posmatramo pozorište kao takvo i glumačku ekipu kao jednu kompaktnu celinu, zanimalo me je i to kako se oni kao jedna samostalna trupa snalaze i kako funkcionišu, na šta mi je reditelj rekao da ih je često bilo i više ali su uvek dobro funkcionisali, naravno kako uz lepe momente tako i uz određene trzavice što je prirodno.

Razgovor je tekao sasvim prirodno pa sam postavila i nezaobilazno pitanje treme, naime, jasno nam je koliko je teško izaći ispred ljudi i samo pročitati nešto, a ne uraditi čitav jedan projekat koji se uči mesecima. No, uprkos stresu reditelj je rekao da on lično tremu nema, a glumci uče da je pravaziđu. ,,Najvažnije je imati dobar motiv i onda sve funkcioniše.“ njegove su reči.

Baš ovo me je navelo da se nadovežem s pitanjem o nazivu za pozorišnu trupu. Motiv.

Meni se lično dopao termin ,,Teatar na granici“ kao naziv za pozorišnu grupu i bila sam radoznala:

,,Ideja postoji odavno, kao termin, kao dosetka. Igrajući neku predstavu na jednom od festivala, gledao nas je jedan gospodin, voditelj razgovora i njegova supruga je posle u biltenu objavila tekst o nama pod nazivom ,,Teatar na granici – granice teatra“. Termin je ostao kao zgodan naziv za naziv pozorišta“ rekao je Darko.

Na moje poslednje pitanje o reakcijama publike i tome šta se očekuje od premijere rekao je da je uvek  bitno nasmejati publiku ali i navesti je na razmišljanje. ,,Pozorištu je zadatak da razotkriva stvarnost.“ A  cilj im je da to postignu. Upravo njegovim rečima ću tekst i završiti: ,,Za uzvrat, malo aplauza će biti dovoljno“.

Mi im kao redakcija želimo sreću.

Jovana Petrov