Teatar nema granica

Interesantnije je jezditi na talasima, nego plivati u žabokrečini

 

Čast da podigne festivalsku zastavu na 58. Festivalu amaterskih pozorišta Srbije, koji se održava u Kuli, i da na taj način festival proglasi otvorenim ove godina je pripala Radovanu Zupcu, glumcu amateru koji će sledeće godine napuniti 30 godina aktivnog bavljenja glumom. Imajući u vidu da je Radovan dugo godina bio član Amaterskog pozorišta „Đorđe Damjanov – Đekša“, kao i da je jedan od tvoraca „Teatra na granici“, a uz to igrao je u pozorištima u Pančevu, Sečnju, Budimpešti i Senti učinilo nam se sve to kao dovoljno interesantno da uradimo intervju sa njim.

 

Trideset godina bavljenja glumom, dvadesetsedam premijera, mnoštvo nagrada i priznanja nije malo. A kako je sve počelo?

Počelo je davne 1987. godine kada je pokojni čika Bata rešio da sa omladincima uradi predstavu „Priznajem samo sud partije“. Tumačio sam lik advokata Ivu Politea. Bio je to moj pozorišni debi. Čika Bata je okupio veliku ekipu omladinaca iz našeg mesta. Sa nekima od njih i danas tesno sarađujem kada je pozorište u pitanju. Interesantno je to da sam tada mislio da će to moje pojavljivanje na sceni biti jednokratno, ali nije bilo tako.

Počelo je sa čika Batom, a zatim?

Zatim je u moj život došao jedan čovek koji je uspeo da pozorište pretvori u moj usud. Bio je to Kosta Apostolović, profesor fizike i hemije i veliki ljubitelj pozorišta, rođeni Vrščanin. On je u našem mestu pored rada u školi, intenzivno radio i u pozorištu. Taj čovek je direktno odgovoran što sam svih ovih godina jednako vezan za pozorišnu umetnost. Ne znam kako je Kosta uspeo da u meni probudi toliku ljubav prema teatru, ali je uspeo. Kosta više nije sa nama, preminuo je davne 1996. godine ako me pamćenje služi, ali dok je radio u našem pozorištu kod njega sam igrao u mnogim predstavama. Neke od tih predstava, kao što je bila „Ožalošćena porodica“, otvorile su put afirmisanju našeg pozoriša u jednom širem kontekstu. Jedno je sigurno, sećanje na taj period volim.

Jednom prilikom si rekao da je u tebi postojala želja da se oprobaš i na akademiji. Ta želja se javila baš u vremenu kada je Kosta radio u pozorištu. Do toga ipak nije došlo.

Da, nije došlo. Ono što u glavi držim kao razlog za neuslišavanje sopstvene želje je više izgovor, nego opravdanje. Iako je, zahvaljujući Kosti i njegovom poznanstvu sa pokojnim Jovanom Ćirilovim, bilo sve pripremljeno da se adekvatno pripremim za prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu do toga nije došlo. Sa ponosom mogu reći da su tada sa mnom trebali da rade Ljuba Tadić i Miroslav Belović. Dugo sam mislio da su za to krivi moji roditelji koji nisu imali razumevanje za moju želju. Sada zapravo vidim da sam ja jedini krivac za takav razvoj događaja. Jednom prilikom, na festivalu u Novom Bečeju Jelica Sretenović mi je rekla „Nisi ti imao petlju da to uradiš. Kakvi mama i tata“. Takva odluka traži mnogo hrabrosti. Tu leži odgovor.

Može li čovek bez dovoljno hrabrosti, da se bavi pozorištem?

Može, ali na ovakav način kao što ja radim. Znači, amaterski. Profesionalno bavljenje glumom znači živeti od tog posla. Gluma je kao onaj čardak iz narodne pesme, ni na nebu, ni na zemlji. Treba pomiriti umetnost i egzistenicju. Te dve stvari obično ne idu u istom pravcu. Gluma je profesija, koja da bi od nje mogao da živiš, zahteva normalno društvo sa priznatim sistemom vrednosti. U društvu iskrivljenih vrednosti gluma je veoma riskanta profesija za život. Živeti od nekog posla znači vezati svoju egzistenciju za posao koji radiš. Danas si samo ti, sutra je tu i tvoja porodica. Ljubav prema nečemu nije dovoljna da bi se obezbedila sredstva za svakodnevni, ne luksuzan život, koji je inače skup. Odogvornost je velika. Eto zašto treba mnogo hrabrosti da bi se čovek opredelio da se profesionalno bavi glumom.

Ako nisi imao hrabrosti da se profesionalno baviš glumom, hrabrost ti ipak nije nedostajala u onome što si radio u pozorištu. Neke od predstava koje si uradio su baš zahtevale hrabrost.

Stojim na stanovištu da pozorište ne sme da bude kukavičko. Ono mora stalno da provocira, na ovaj ili onaj način Pozorište treba da podstiče na stvaralačko razmišljanje, ali i na preispitivanje postojećeg mišljenja. Ako to ne čini pozorište postaje monotono i dosadno. Postaje jedna vodena površina na kojoj se umesto talasa, hvata žabokrečina. Mislim da je neuporedivo interesantnije jezditi na talasima, nego plivati u žabokrečini. Postaje igra sama za sebe koja služi da čovek prekrati vreme. Ne mislim ovde samo na glumca, već i na gledaoca. Šta može pružiti dosadno pozorište, osim dosade. U tom slučaju mnogo je bolje da čovek vreme prekrati na jedan kvalitetniji način nego da ide u jedno takvo pozorište. Sećam se da kada smo radili predstavu „Đeneral Milan Nedić“, bilo je to 2000. godine kao uvod u kasnija dešavanja u našem društvu, da je ta predstava imala prilično burnu predigru. Naime, tadašnji lokalni predstavnici vlasti su došli sa ultimatumom da se sa plakata mora ukloniti podnaslov „narodna tragedija“, ili predstave neće biti. Premijera je bila onako kako smo planirali, a i podnaslov je ostao. Predstava je odigrana u duhu podnaslova. To igranje je bio prst u oko tadašnjoj vlasti i stanju u našoj državi. Tada smo se osećali korisnim. Isto je bilo i kada smo radili „Atentat“ u Ateljeu mladih u Pančevu. Reditelj predstave Zoran Rotar je na jedan softificiran način udario vruć šamar tadašnjoj vlasti. Nešto slično imamo i kod poslednje predstave u kojoj igram, a to je „Je li bilo kneževe večere?“. Ta predstava pokreće gledaoca da dobro preispita svoje mišljenje o mnogim pitanjima iz naše istorije. Preispitivanje nije lako jer ume da bude veoma bolno, ali je korisno za očuvanje zdravog mentalnog stanja čoveka.

Ne čini li ti se da današnji reditelji baš u želji da provociraju gledaoca preteruju sa time?

Ne znam šta znači preterivati u pozorištu. Pozorište je prostranstvo igre. Stvaralaštvo, i traganje u njemu su beskonačni. Teatar nema granica. Svaka predstava, bila ona ovakva ili onakva ima svog gledaoca. Nekada je gledalaca više, nekada manje, ali ih ima. Stvar percepcije i afiniteta. Neko voli izvornu klasiku, drugi vole klasiku ako je urađena u savremnoj obradi ali sa merom, treći vole klasiku samo ako je radikalno modifikovana dok oni četvrti klasiku ne vole u bilo kom obliku. Svi oni imaju pravo na svoj pozorišni iskaz. Koliko će to biti dovoljno dobro da dopre do gledaoca, to je sada već drugo pitanje. Nije svaka predstava za svakog gledaoca. Ako mi se nešto ne sviđa kao ideja ja neću da idem to da gledam, ali ako odem da to pogledam onda moram imati dovoljno pameti da razumem to što mi predstava nudi. To ne znači da ću imati pozitivno mišljenje o onome što sam video, ali moram poštovati drugačiji pozorišni pogled i estetski stav. Pozorište ne trpi isključivost.

Ono što amaterska pozorišta iz godine u godinu nude je za poštovanje. Kako oni to uspevaju da urade ako znamo kakva je situacija?

Teško. Zapravo, jako teško. Zamislite kakvo je stanje u amaterskim pozorištima, ako u profesionalnim imamo stanje koje je po oceni mnogih katastrofalno. Uvek se iznenadim kada vidim koliko godišnje amaterskih predstava u Srbiji ugleda svetlost dana. To je neverovatno! Ljudi se varaju ako misle da amaterske predstave ne koštaju. Koštaju i te kako. Danas u Srbiji amatersko pozorišno stvaralaštvo nije na nivou 50-60 godina prošlog veka, naprotiv i ono je napredovalo i usavršavalo sve ove godine dobijajući jednan kvalitet koji je za poštovanje. U amaterskim pozorištima se ozbiljno radi. Ono što je najstrašnije u svemu tome je činjenica da su do tog nivoa amaterska pozorišta došla sama bez pomoći sa strane. Tamo odakle je trebala najveća pomoć da dođe, mislim na Savez amatera, odatle nije bilo nikakve pomoći. Jedino gde su amaterska pozorišta svih ovih godina mogla nešto konkretnije da dobiju kako bi radili je lokalna samouprava. Međutim, i taj izvor, poslednjih godina  počinje da biva sve tanji i tanji. Ako se nešto ne promeni na bolje, perspektiva nije optimistična.

Kada smo se spremali za razgovor rekao si da ne želiš da pričaš o predstavama koje si radio. Da li postoji neki razlog za takav tvoj stav?

O čemu bi u tom slučaju trebali da razgovaramo? O nečemu čega više nema, o nečemu što više ne postoji? Ko se seća predstava od pre 10, 15 ili 20 godina? Niko, bolje rečeno skoro niko. U tome je tragedija bavljanja glumom. Ko se npr. seća premijere „Pokondirene tikve“ kada je koleginica Ljilja Jusup odigrala lik Feme briljantno. Ne znam da li postoji neko ko se toga još seća, čak i među akterima te predstave. Kada govorimo o predstavama možemo govoriti samo o sadašnjem vremenu. Glumac postoji samo u sadašnjosti. Prošlost se zaboravlja, a budućnost još nije došla.

Ove godine si dobio poziv da  podigneš fesivalsku zastavu na 58. Festivalu amaterskih pozorišta Srbije koji se održava u Kuli. Kakav je osećaj?

Osećaj je lep. Izgleda da mojih bezmalo trideset godina bavljenja amaterski glumom je ostavilo nekog traga u svetu amaterskog pozorišnog stvaralaštva. Čovek se uvek prijatno oseća kada dobije potvrdu da ono što radi neko vrednuje, da neko ceni. Ovakvi pozivi su zapravo nagrada iznad svih nagrada. Upravo tako i doživljavam poziv organizatora da podignem festivalsku zastavu ove godine na festivalu u Kuli.

S. Mladenovski