Železnica

Sećam se, mi deca, potrpaju nas u kupe i klackamo se preko brda i dolina.
Klinci.
Sećam se da sam upoznala na železničkoj stanici drugare sa kojima sam posle išla u osnovnu školu.
Kupe prepun dece.
Ili prepuna stanica, pet sati ujutro, zima, svi duvamo u prste i čekamo da naiđe plavi voz. Ili šinobus. Neki ljudi se stiskaju stavljaju uši u kragnu, neki puše, nose sa sobom domaću rakiju ili kafu u termosu.
I svi imaju neke kožne bunde i šubare.
Bože, kako sam mrzela da ustajem u četiri sata i idem na stanicu. Proklinjala sam i vozove i ljude i pse koji laju oko stanice. Proklinjala sam sva sela koja voz obilazi dok konačno ne stigne na cilj.
Sada je sve prepuno korova.
Zvonare su spakovane na tavanima, karirane košulje trule u plakarima, bunde jedu moljci muzika se promenila, sve je ubrzano i nema svoj cilj. Bar se čini kao da nema cilj. A mi pratimo trendove.
Pruge su zarasle, stanice porušene.
Nema sela u kom je železnička stanica očuvana.
Drveni prozori, vrata, klupe, raspali, dokucavani trulim ekserima samo izgledaju kao nešto što je ranije sijalo.
Oko stanica je uvek neko žalosno drveće, iškrabane klupe, polomljene šine, pokraden šljunak.
Sve odiše memlom i prašinom. Sve odiše nečim starim ali zaboravljenim.
I tako dobijam fleševe, vremena, u kom nisam umela da cenim lepotu svega što smo mogli da vidimo dok smo imali vremena.
Dok nismo žurili da stignemo tamo gde smo se zaputili, nego smo sa sobom nosili pečeno pile poput Zorana iz kultnog filma ,,Tito i ja“ i razgovarali (uglavnom o tome kako ,,nikad stići).
I anegdote su najbolje kada potiču s tih putovanja. Garant svi koji su putovali vozom imaju bar jednu.
Obnova železnice, obnova je turizma.
Ali nema ko to da vidi?
J. P.