ŽETVA …

0 1.292

Dopisnica iz Varoši
Juli mesec. Žetva. Brekću kombajni i svojim širokim hederima proždiru hektare pšenice, i bi sve gotovo, u trenu, do prvog julskog sumraka, za nekoliko dana, samo još vetar po poljima raznosi ostatke slame, spominje da je bila žetva … Tako bi danas! A ranije … Ej, ranije, pa sve je mirisalo na ljubav, na uzdisaje, na komad slanine i glavicu luka, zdelu kiselog mleka, na spokoj i mir, na sitno banatsko kolo. Na smeh kosaca i kikot devojaka, škripu kola, miris oštrog banatskog duvana, galamu uvek spremne bosonoge dečurlije. Držim u ruci stabljiku prezrele pšenice kao antenu, kao vremeplov koji me vraća u neka prošla vremena, vremena bezbrige, praćki, poderanih na kolenima pantalona, kupanja u Jeru, preskakanja u plavičaste vinograde, dozivanja iz krošnji prezrelih dudova i povika … „Eno ih … iduuu …“ Javljano je gromoglasno da u naš sokak stiže vršalica, to čudo od mašine, parne, crne mašine sa dimnjakom, gvozdenim točkovima, parom koja je šištala na sve strane, baš kao lokomotiva … i niko nije žurio.


Žetva je trajala dugo, celo leto. Ranom zorom su se pregli vranci i čilaši, ređale kose i srpovi, svi uzbuđeni i ushićeni, dočekuju ovaj veliki, svečani dan. Promaljaju prvi zraci sunca, ševe pućpuriću novom danu, kosci sabiraju otkose, vredne domaćice rukovedaju, vežu pšenicu u snopove, odmah se prave krstine, i svi su raspoloženi, baš kao ova poljska ševa. Krčag sa vodom je ukopan u zemlju i prekriven travom da drži svežinu vode. Pauza je vreme za fruštuk, kosci polegli i otkivaju kose, žene šire čaršafe, ređaju hranu … slanine i luka, barena jaja, krastavce, zemljane zdele pune kiselog mleka, nađe se i neka tegla pekmeza, suvi „bakin“ kolač … I stalno smeh i zadirkivanje, izleti i po neka pesma iz mladalačkih grla, umorni kosci piju hladnu vodu iz krčaga, namerno puštajući da im se sliva niz oznojane, razgolićene grudi… Žito se prevozi u „dugačkim“ kolima sa spuštenim lotrama i šaragama, vezuju pajvanima i neravnim punim vagaša, putevima, kreću ka Varoši. U „Forštatu“ bi zastali kod staroga đerma da umorne konje osveže hladnom vodom, a i oni da se iz drvenog kabla posluže i rashlade na julskoj, banatskoj vrelini. Svuda se čuje pesma zrikavaca, vazduh kao da vri, neumorni dživdžani u jatima prate i zaleću se na vozove žita, pa ceo svet je njihov … dobri Bog brine o svima … Žito se sadevalo u velike kamare i čekala vršalica. Bile su, kažu, u Varoši četiri mašine. Sećam se, majstor Boge, i njegovog crnog zmaja kako se lenjo vuče šorom, oštrog piska kojim je upozoravao da se klonimo dalje, mi nestrpnjivi i radoznali, bosonogi zgubidani. Širom se otvarala velika kapija, kao kada dolaze svatovi, iznosi se rakija, čuvana za ovu priliku, nazdravlja za sretan početak, bandigazda Toza daje raspored. Mašina se pokretala na paru, ložač je stalno kontrolisao manometar i pritisak pare, marljivo ložio i slušao zapovest majstor Boge, uvek ozbiljnog, sa uljanom kanticom u ruci, podmazujući vitalne delove ove crne grdosije. Za mašinu se kačio dreš, povezan širokim pogonskim kaišem, a iza dreša se nalazio elevator. Na drešu su se nalazila obično dva radnika, jedan je prihvatao snopove, a drugi ubacivao u grotlo dreša, što je bio vrlo rizičan, opasan posao i zahtevao je veliku koncentraciju.

Sa strane su bile dve lule za koje su se kačili jutani džakovi, oni sa crvenom štraftom u sredini, u koja su se usipala ovršena zrna. Iza dreša su bili plevari, najmučniji posao svakako, i slamari koji su denuli kamare slame. Sve je bilo svečano i radno. Žene, deca su oko podne donosili ručak radnicima u pletenim, vrbovim cegerima, koje je vešto pleo Pera „korpar“, ili ručkonošama, i sve je mirisalo na leto, na blagoslov. Jelo se brzo, zalivajući zalogaje hladnom, bunarskom vodom, i opet smeh, dosetke, povici … pisak mašine bi označavao nastavak vršidbe. Uz vršalicu je obično „išlo“ i bure sa vodom koga smo opsedali mi uvek željni avantura i izmišljanja novih igara. U večernjim satima gazda bi iznosio posluženje, vino belo ili roze iz svog podruma, zahvaljivao radnicima, pa se bogami poneka i zapevala … ne dugo, jer sutra, zorom, nastavljalo se, mašina je morala dalje. U nozdrvama se dugo, još dugo osećao miris pleve, nagnječenog zrna, štrudli sa makom, dudovače … Još samo u mislima lebdi oblak pare i kao da prekriva svu tu lepotu od zaborava, prolaznosti, sutrašnjice … Miris tople pogače, komadići koji se prosto tope u ustima prenosi u trezor najskrivenijih tajni, parče vremena, onovremenog, našeg, koga ljubomorno čuvamo za sebe, u toplim julskim noćima nesanice, kada nam se projavljuje detinjstvo, onako iznenada, na tren, kao ogromna, crvena kugla na istoku, nagoveštavajući novi dan popunjen jednim jučerašnjim, slažući ih baš kao snoplje u krstine na uzavrelom, banatskom danu. A dani, ko zvuci ostarelog gajdaša plove tiho ovom našom ravnicom šireći se u vremenu i prostoru, dopiru do nekih julskih predvečerja, do svih vas, dragi moji varošani, kao melem za sve brige i tegobe … pa sve će proći, ali ta mrva, mala mrva detinjstva iznova i iznova greje dušu i čini so života… Prebiram zrna pšenice u uzdrhtaloj ruci, nešto mi toplo oko srca, pogleda uprtog u plavetnilo banatskog neba, povetarac ćarlija i šapće mi mazno, nikada, nikada ne zaboravi … ono naše … što nekad bejaše …

 

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana