– Komedija pretvorena u dramu –
Drugog dana na 59. Sterijinom pozorju u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta imali smo priliku da vidimo predstavu Ožalošćena porodica, Branislava Nušića u adaptaciji i režiji Nikole Pejakovića a u izvođenju Narodnog pozorišta Republike Srpske Banja Luka. O tekstu neću govoriti jer je o njemu, kao i o Nušiću toliko toga kod nas rečeno i napisano da su ponestale originalne reči. Uporno ponavljati ono što je već rečeno stvara od rečenog opšta mesta a opštim mestima, kako reče Gogolj – se ne veruje. S druge strane teško da postoji neko ko nije ili pročitao Ožalošćenu porodicu, ili gledao predstavu u kojoj je taj tekst poslužio kao dramski predložak. Ako postoji neko takav onda mu, saglasno Dugalićevoj besedi, treba opaliti šamar.
Nakon odgledane predstave otvorilo se pitanje; kakvu sam predstavu gledao? Pitanje je ozbiljno. U programu predstave reditelj između ostalog kaže: Ozbiljnost koju Nušić propovijeda svojim životom, tragedijama koje su obilježile i njegov život i njegovo vrijeme, te ozbiljnost tema koje pokreće, natjerali su nas da napravimo mali eksperiment i da skinemu tu opnu lakomislenog humora i šegačenja, i pokušamo da otkrijemo šta se krije ispod toga. Eto dela odgovora na postavljeno pitanje. Gledali smo pozorišni eksperiment u kojem je Nušićev tekst poslužio kao dramski predložak. Da budem do kraja precizan, poslužilo je ono što je ostalo od Nušićevg teksta. U viđenom eksperimentu nema ni Proke, ni Sarke, ni Trifuna, ni Vide. Nema skoro pola ožalošćene porodice. Samim tim što gore pomenutih likova nema, nema ni pune koloritnosti naših „naopakih karaktera“. Nijedan lik iz Ožalošćene porodice ne nosi u sebi lakomisleni humor. Naprotiv, taj humor je duboko ozbiljan i u isto vreme duboko povezan sa našim mentalitetom. Mi ćemo i na sahrani da zviždućemo ako smatramo da nam pokojnik nije baš nešto bio blizak, to je jače od nas, ali ćemo u isto vreme ako smatramo da možemo da imamo korist pokazati i duboku žalost prema tom pokojniku. To smo mi, takav smo narod. Korist je uvek na prvom mestu. U predstavi koju smo gledali soba sa devet ogledala pretovrena je u sobu sa pet ogledala. Manje ogledala, manje se vidimo kakvi smo. Pa hajd sad, ko se sa kim ili sa čim šegači? Gde je veća dubina?
U viđenom eksperimentu komedija je pretvorena u dramu skoro sa svim onim elementima koje drama kao žanr sa sobom nosi. Biće da je tačna konstatacija da je pozorište u isto vreme i bog i đavo. Neko će reći videli smo savremeno pozorište! Na tako nešto ja dodajem. Ako tražimo, i to prilično grlato: savremeno pozorište! – onda bar kao minimum moramo znati šta tražimo. Datumska aktuelnost ne znači i savremenost, jer predstava koja nosi današnji datum može biti potpuno nesavremena načinom kojim je izrežirana, duhom kojim je prožeta i glumom kojom je ostvarena. Jednom prilikom Meša Selimović je o tom pitanju rekao: Može li se uopšte od nekoga zahtevati savremenost, to znači sposobnost da oseća svoje vreme, da materiju prožme duhom epohe i da vlada savremenim umetničkim izrazom? Apsurdno je postavljati takav zahtev, reditelj (glumac) tu sposobnost poseduje ili ne poseduje. Prema tome, verovatno je reč upravo o datumskoj aktuelnosti, o temi dana, o našem današnjem životu, kad god se ovo pitanje postavi.
U potonje izrečenoj konstataciji Meše Selimovića krije se konačan odgovor kakvu sam predstavu gledao drugog dana na 59. Sterijinom pozorju u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta.
R. Zubac