ŽARKO ĐURIČIĆ, DIREKTOR POLJOPRIVREDNO-RIBARSKOG PREDUZEĆA „SVETI NIKOLA”, O NAJVEĆOJ INVESTICIJI U BANATU ZA POSLEDNJIH 35 GODINA
Фабрика за прераду поврћа у Сутјесци, вредна 15 милиона евра, почиње рад с првом жетвом грашка наредне године; посао за стотину радника
На путу од Зрењанина ка Сечњу, када се са раскрснице у Сутјесци скрене према Крајишнику, наилази се на пословни комплекс на површини од једног хектара. Фабрика за производњу смрзнутог поврћа Пољопривредно-рибарског предузећа „Свети Никола” биће завршена за десетак дана. Познаваоци прилика кажу да је ово највећа инвестиција у Банату за последњих тридесет и пет година. Наиме, београдске компаније „Неимар V” и „Кемоимпекс” – као оснивачи и равноправни власници „Светог Николе”, улажу 15 милиона евра у фабрику капацитета 14 хиљада тона готових производа годишње. За 17 година постојања, фирма са седиштем у Сечњу израсла је у једног од највећих произвођача поврћа и рибе у Србији. Данас запошљава две стотине радника, а развила се од изградње рибњака у Неузини површине 580 хектара крајем деведесетих година. Реч је несумњиво о примеру за углед – предузећу које је, захваљујући узорном руковођењу, бележило постојану експанзију у времену свеопште повике на хаотично стање у домаћем аграру. Познаваоци медијских прилика добро знају да дипломирани инжењер Жарко Ђуричић, директор „Светог Николе”, није склон јавном оглашавању. Утолико је драгоценији његов пристанак да, поводом изградње нове фабрике, одговори на неколико питања за лист „Зрењанин”.
Како напредују радови? Када ће фабрика у Сутјесци бити отворена?
– Ових дана уграђују се панели и граде се приступни путеви, а у децембру се монтирају машине, које су већ купљене. Фабрика почиње да ради 1. јуна следеће године, када са њиве стигну први плодови. Ипак, у јануару ћемо урадити један циклус пробне производње, да се провери како погон ради – од улаза, то јест од усисног коша, до пакерице од 450 грама. Биће то једна од најсавременијих фабрика те врсте у Европи.
Како су се „Неимар V” и „Кемоимпекс” одлучили на овај корак?
– „Свети Никола” је дуго година био један од највећих снабдевача београдског „Фрикома” грашком, боранијом, броколијем, карфиолом и кукурузом шећерцом. Свака трећа кеса „Фрикомовог” замрзнутог поврћа потицала је са наших поља. Сада је сазрело време за наредни логичан корак у нашим развојним плановима. Када фабрика почне рад, поврћем ће у старту, за прву жетву, бити засејано око 750 хекатара, а исто толико и за другу. Већ наредне године ићи ће се на укупно две хиљаде хектара. Поред грашка, бораније и кукуруза шећерца, производиће се петнаестак мешавина замрзнутог поврћа. Планирано је да са наших њива буде обезбеђено између 60 и 70 одсто поврћа, а да се остатак набавља од коопераната из Мужље, Михајлова, Лукиног Села, Златице и пољопривредних задруга у региону.
Није случајно то што отварате простор за сарадњу са другима?
– То није зато што ми не бисмо могли да произведемо целокупну потребну количину, већ због тога што увек постоји ризик од временских непогода које могу да десеткују приносе. Може се десити да лед истуче све, а фабрика мора да ради. То је, дакле, начин да се осигура сировина. Један сат стајања фабрике кошта сто хиљада евра. А грашак није исто што и пшеница и кукуруз. Ту се не може, на пример, жетва одложити на десетак дана због временских услова. Када грашак стигне за жетву, такозвани „тендер тв доће” износи 120. Ако тендер тврдоће „побегне” на 140, тај грашак је за бацање. Од момента жетве до складиштења у фабрику може да прође највише три сата. Ми тако радимо. Зато, када данас узмете „Фрикомов” грашак, не требају вам зуби. Он се „топи” у устима. Према нашим плановима, око 80 одсто производње у новој фабрици биће намењена извозу у Европску унију и Русију.
Кажете да је инвестиција логичан наредни корак…
– Све је код нас ишло једноставном пословном логиком. Почели смо од рибњака у Неузини. Од тада смо се постепено ширили, на шта нас је терала природа посла. За конзумну рибу била је потребна храна, па смо купили задругу и почели производњу житарица, а кад је производња кренула, видели смо да имамо вишкове хране, па нам је био потребан и силос. Тако смо купили земљорадничке задруге – „Зеленгору” из Сутјеске, „Миро Попара” из Сечња, па затим задругу из Банатске Дубице и „Грмеч” из Крајишни- ка”. Потом смо уводили заливне системе… Једна ствар вукла је другу. Данас у власништву имамо четири хиљаде хектара. Ми нисмо велики систем. Концентрисани смо на једно подручје, не ширимо се територијално већ по палети производа. Са друге стране, треба имати на уму да је пет великих хладњача код нас пропало последњих година, а разлог је био у томе што нису имале своју земљу.
Прошле године у Сечњу сте подигли фарму са две стотине крава…
– То није зато што смо незасити или зато што хоћемо да имамо „све”. Наиме, под заливним системом ми имамо 1500 хектара, али мерења показују да се сваке године квалитет земљишта смањује за 1 одсто. Управо због тога нам је била потребна фарма крава, јер стајњак је спас за земљу. Иначе, реч је о три врхунске расе крава у Европи – ангус, шароле и лимусин. Имамо своје пашњаке, и зато нам је наредни план – органска производња меса. Све иде једно за другим. Следеће што се намеће јесте тов бикова. А када будемо имали 1500 бикова и 600 крава, следи следећа инвестиција – производња биогаса, а потом и електричне енергије. Било да на овом месту седим ја или неко други, у сваком тренутку се зна у којем смеру ће наредних пет година ићи „Свети Никола”. Пројекти за штале су урађени, а управо се приводе крају радови на изградњи друге штале капацитета три стотине крава. То су зимске штале, јер ове пасмине крава могу да трпе прилично ниске температуре и током већег дела године пасу на отвореном.
Вратимо се још једном на фабрику у којој ће бити отворено стотину нових радних места. Чини се да једино интензивна повртарска производња и виши степен прераде омогућавају профит у пољопривреди…
– Супротно народној пословици, од мотике се данас не зарађује. Да би се нешто заиста зарадило, мора се ићи на прераду. Погледајте како то иде са ценама кукуруза. Било да је година родна или оскудна, земљорадник је на истом. Осим тога, цена хектара поврћа није ни близу цене хектара пшенице или кукуруза. Било који ратар у Србији може да произведе пшеницу, кукуруз и репу – мање или више онако како су то радили његов отац, деда и прадеда. Али поврће је нешто друго. Ту треба доста школе и знања. План сетве поврћа не прави се од површине која ће се засејати, већ уназад – од жетве. Важно је колико комбајна имаш на располагању, колики је капацитет хладњаче… „Свети Никола” данас запошљава тридесетак људи са високом стручном спремом. Имамо два дипломирана инжењера рибарства, заштитаре, сточаре… Кад је реч о новој фабрици, све смо радили из сопствених средстава и банкарских кредита, па очекујемо да ћемо од државе добити субвенције за радна места, као и сви други инвеститори.
Нисте никад јавно јадиковали због стања у аграру, али овде се нужно намеће питање односа државе и политике према пољопривреди…
– Ми смо увек имали чисте рачуне, а за седамнаест година, колико радим овде, у „Светом Николи” плата ниједном није исплаћена једанаестог у месецу. Увек десетог, или раније. Оно што смо дужни држави – увек уредно платимо, а порези и дажбине нису мали. Политичари нити мени требају, нити ја њима. Мора се ипак рећи да се држава није прославила стратегијом у области поропривреде. Да ли је, на пример, нормално да ти држава даје земљу у закуп и да ти истовремено даје субвенције за ту земљу? Па маса људи је по том основу узимала земљу коју уопште није радила! Други пример: у Европи је рок трајања меса шест месеци, а код нас дванаест. Хајде, нека рок трајања буде исти код нас, па да видимо ко ће увозити месо? Него, онај у Европи има трошкове да месо после шест месеци уништи у кафилерији, али кад му се појави купац из Србије, он се само поглади по бради. Тако се код нас онда још наредних шест месеци праве кобасице и саламе. Ми морамо радити на томе да домаћи произвођач има исте услове као и човек који дође из Аустрије или Немачке.
Исте услове као Тенис?
– На пример. Да ли ће Тенис доћи или неће, не знам и не занима ме превише. Мени он неће сметати. Ако сви имају исте услове, може да дође ко хоће.
Под рибњацима „Свети Никола” има хиљаду хектара воденог огледала, не рачунајући путеве, насипе и ободне канале. Да ли ту постоји могућност вишег степена прераде?
– Постоји, али се не исплати. Цена килограма рибе код нас је 300 динара, плус ПДВ. Ако би се шаран прерадио, на пример у филете, то би за нашег просечног купца нажалост било превише скупо. А у Србији се риба ионако једе само кад је пост и за празник, онда кад пола народа слави Светог Николу, а друга половина иде у госте на славу. Практично, оно рибе што се прода у нашој земљи – прода се уочи Светог Николе, за неких петнаестак дана. И у то време домаћи произвођачи једноставно нису у стању да задовоље повећану потражњу. Па опет, у европским оквирима ми смо негде при дну по конзумирању рибе.
Колико смо успели да сазнамо, у „Светом Николи” је на помолу још једна инвестиција, која се такође намеће „сама по себи”.
– Тако је, у преговорима смо са немачком фирмом „Јајла” која запошљава 36 хиљада људи. Ми код силоса у Сечњу имамо четири хиљаде квадрата пословног простора, на месту где је „Житопродукт” својевремено, први у бившој Југославији, производио пуњене тестенине. Идеја је да се ту почне производња полуготових бурека и тортиља. Али биће прилике да извештавате о томе…
ВОДА ИЗ ТАМИША КАО „РОСА”
– Проблем са „Водама Војводине” имамо зато што плаћамо воду у рибњаку као „Росу”. Двадесет милиона годишње дајемо Покрајинском секретаријату и „Водама Војводине” по овом основу. Ми узимамо прљаву воду из Тамиша и држава нам је одмах наплати. Ту воду морамо одмах да носимо на анализу и да је пречистимо, јер је изузетно густ насад рибе – ако вода не би задовољила стандард, претила би опасност од заразе и помора. Након годину дана, после излова, воду испуштамо у Тамиш, и држава то опет наплаћује. И то по повећаној тарифи, јер је подигнута брана у Опову, па Тамиш званично више није река, него „канал”. Питао сам директора „Вода Војводине” – када ви чистите канале? Одговор је био да се канали редовно чисте. А моје следеће питање је гласило – ако у каналу никне дуд, па се ја попнем на дрво и једем дудиње, када је тај канал последњи пут очишћен? Нисам добио одговор. Петнаест година причам о томе. У Европи теби плаћају ако узмеш и очистиш воду. Јер – када ми узимамо воду и када је враћамо? Узимамо је у марту и априлу, када се отапа снег на Карпатима и када је огромна количина воде у Тамишу, тако да прете поплаве. А када је дајемо? Па управо с јесени, управо ових дана, када је ниво Дунава тако низак да већа пловила због тога не могу да саобраћају.
КАКО ДРЖАВА ПОДСТИЧЕ РИБАРСТВО
Да се држава није прославила подстицајним мерама у области рибарства, сведочи и следећи пример који помиње Жарко Ђуричић:
– У Хрватској се произвођачима рибе одобравају дотације, отприлике евро по килограму шарана (пола евра за извоз и исто толико за штету коју углавном наносе корморани као заштићена врста птица). Замислите сада ту ситуацију, хрватски произвођачи улазе на наше тржиште са ценом од два евра (зато што имају зараду кад им држава дотира евро по килограму), а ми шарана продајемо по цени од два и по евра, јер нас сама производња кошта око 2, 3 евра.
А. Бјелогрлић – Лист Зрењанин