UBITI PTICU RUGALICU

Podele su jedna od najvećih, i naj lošijh, tekovina koje je srpski narod kroz svoje viševekovno postojanje stekao. Ne samo što je stekao, već je tu tekovinu kroz svoju burnu istoriju negovao do današnjeg dana. Od mnoštva podela koje su se pojavljivale među Srbima, podela na izdajnike i patriote je jedna od najomiljenijih koja je uprkos svemu opstala sve do danas. U tom viševekovnom mutiranju ove podele predmet je uvek bio isti dok je način prezentovanja bio nov, prilagođen situaciji i istorijskom trenutku. Upravo ti istorijski trenuci u kojima su se Srbija i srpski narod nalazili predstavljali su tlo na kojem se podela na izdajnike i patriote, manje ili više, aktuelizovala. Relativnost u tumačenju ovakve podele uz dosta maglovitu validnost dokaza, kao i ne postojanje jasnih kriterijuma sa aspekta ovovremenosti o tome ko je izdajnik a ko patriota navodi me na razmišljanje da se radi o veštačkoj podeli koja se koristi isključivo za uskopolitičke, stranačke svrhe i koja nema puno zajedničkog sa ostvarivanjem nacionalnih interesa. Kao sve podele koje su veštačkog karaktera tako i ova podela nije mogla biti, niti je, imuna od spoljašnjeg uticaja i manipulisanja što dodatno celu ovu podelu čini opasnom po jedan narod i njegove vitalne interese.

Kad god srpski narod u svojoj istoriji nije uspevao da pronađe svoj put i da prepozna sostvene interese, kad god je država Srbija bila slaba, kad god su Srbi počinjali da gube sopstveni identitet želeći da budu neko drugi, kad god su počeli da tumaruju ko magaraci u magli pojavljivali su se ljudi na političkoj pozornici koji su u svom javnom nastupu, otvorenio ili prikriveno, proklamovali podelu Srba na izdajnike i patriote. Svi oni koji ne misle kao oni koji su za sebe samovoljno prigrabili epitet „patriota“, okvalifikovani su kao izdajnici sopstvenog naroda. Svi koji suprotno misle bivali su, i bivaju žigosani slovom srama. Ta besomučna i grozničava kampanja najgrubljih podmetanja ima za rezultat čisto politikanstvo i borbu za golu vlast ne mareći pri tome za interese sopstvenog naroda. Primera u srpskoj istoriji za takvu tvrdnju ima veoma, veoma mnogo. Treba znati da nacionalni interesi ne dolaze od partije i njenih pojedinaca već iz naroda. Interesi partije nisu interesi naroda jer narod je mnogo više od prostog zbira pojedinaca. Interesi naroda treba da budu interesi partije. Politika deljenja Srba na frontove i guranje naroda u propast dovela nas je do toga da danas ne umemo da prepozname sopstvene interese iako su nam tu pred nosem. Počinjemo da ne znamo ni ko smo, ni šta smo. Obrazi su nam crveni od šamara koje nam godinama drugi udaraju, lice nam je popljuvano, više klečimo nego što stojimo. Danas smo zapravo ono što smo stvorili sopstvenim razmišljanjem svih ovih godina.

Krajnje je vreme da takvo naše razmišljanje promenimo. Potrebno je da uradimo ono što su nam naši preci ostavili u amanet kada su stvarali Srbiju o kojoj se sa respektom govorilo – da na prvom mestu budemo Srbi pa onda sve ostalo; da počnemo razmišljati sopstvenom glavom; da srpski narod krene putem koji će biti utemeljen na nacionalnim i državnim interesima; da vodimo državničku politiku; da se okanemo jeftine politike i politikanstva; da na narod gledamo trezveno i da razlikujemo pravu politiku od avanture u politici; da ljudi kojima narod poveri svoje poverenje svoj posao obavljaju ozbiljno a ne da ga vrše „s brda – s dola“; da ti isti postupaju s opreznošću državnika a da svoje odluke izvršavaju brzinom vojnika; da data reč obavezuje onoga koji ju je dao; da Srbiju ne mogu da vode šeprtlje i politički pustolovi; da Srbija bude istinski stabilna, jaka i razvijena zemlja koja se neće povoditi praznim obećanjima raznih varalica. Jednom rečju kada budemo državu Srbiju uredili u duhu srpske svetosavske demokratije tada ćemo krenuti pravim putem. Tada ćemo uspeti prepoznati naše nacionalne interese. Tada ćemo ozbiljno raščistiti sa pticom rugalicom oličenoj u podeli na izdajnike i patriote.

R.Zubac