Zlatna slova za Mariju Terezu Leta

Bolnica pored granice leči narod u svom trećem veku, paviljoni se renoviraju i postoji nada da se neće ugasiti
Jaša Tomić – Duže od jednog veka, pored Jaše Tomića i na mestu odakle se lepo može videti kako seljaci u Rumuniji beru kukuruz, nalazi se bolnica za plućne bolesti.Nema boljeg ni starijeg svedoka o najburnijim vremenima ljudske istorije na ovim prostorima. Ona još uvek odoleva i u sebi prelama drastične promene u okruženju, a sada se upravo nalazi u, za nju, prelomnom trenutku.
Još 1896. tadašnja Torontalska županija sa sedištem u Velikom Bečkereku, odnosno današnjem Zrenjaninu, podiže u Modošu – Jaši Tomiću sanatorijum – bolnicu za umobolne koji su oboleli i od trahome. Po prostranim paviljonima može se ceniti da je bila reč o velikoj ustanovi u kojoj su se lečili, verovatno se tu i sklanjali, oni koji su bili teško bolesni i koji nisu mogli da opstaju bez tuđe pomoći. To se posebno odnosilo na one čije je oči napala trahoma, bolest koja se širila močvarnim područjima i najviše je napadala sirotinju, a ovde su verovatno dopremani iz cele Austrougarske. Nije teško predpostvaiti da je koncem 19. veka ovaj kraj doživljavao procvat. Iste godine u Jaši Tomiću je izgrađena i raskošna zgrada opštine u koju su smešteni sreski sud, sresko načelstvo i poreska uprava. Mesto je tada uključeno u telefonski saobraćaj.
Što se tiče bolnice izgrađena su tri paviljona, koji su mogli da prime i do 120 bolesnika. Hroničari su zabeležili da su među prvima lekarima ovde bili dr Viktor Buoc i Kalman Soma. Ona će kroz svoje postojanje i decenijsko izlaganje čuvenim banatskim košavama biti sklonište bolesnim i ubogima, ranjenicima i ratnicima koji su zaradili rane na duši, a čije bolesti bi se danas nazivale posleratnim sindromima. Jedno vreme su tu završavali i zaboravljeni borci koji zbog bolesti i rana nisu mogli da prate svoje vojske u napadu ili odstupnici.
Posle Drugog svetskog rata, bolnica je pretvorena u sanatorijum za lečenje plućnih bolesti. Neki kažu da je u tadašnjoj Jugoslaviji vlast smatarala da su tuberkoloza i staljinizam najveća opasnost, a dovode se u vezu jer su jugoslovenski
poklonici baš ovuda bežali u Rumuniju, pa u Sovjetski Savez. Lečenje plućnih bolesnika glavni je zadatak jašatomićke bolnice do današnjeg dana. Nešto veći broj pacijenata pojavljuje se zimi jer njihovo obolenje tada najviše eskalira, a oni uglavnom kod svojih kuća nemaju adekvatne uslove i negu pa ovde prezimljuju. Valjda kroz celo njegovo dugo postojanje u ovom lečilištu je linija između zdravstvenog i socijalnog bila veoma tanka, najviše zbog razumevanja zdravstvenih radnika da se u ovom okruženju uglavnon nikad nije živelo bezbrižno.
Bolnicu, naravno ne čine samo zgrade. One su najpostojanije, a pamćenje i uspomene zaslužuju ljudi. Ovde je takvih, odnosno onih koji čoveku pomažu kada mu je najteže, bilo mnogo. Spisak zaslužnih ovde bi bio veoma dug. Mnogi lekari, sestre, bolničari, kuvari, čistačice su udobne ordinacije i klinike po gradovima zbog humanosti i dobre volje zamenjivali za posao na periferiji jednog sela koje je i samo, reklo bi se, van svih glavnih puteva i događanja. Ovih dana u ovoj bolnici se leči Borka Šeškar Bojanić. Ova lekarka je ovde radila ceo radni vek – 35 godina. Uglavnom je bila odvojena od porodice, muž je bio vojno lice, deca su se školovala. Uvek je tvrdila da i ovde treba neko da radi. Sada je neguju sestre i lekari koje je ona uvela u ovaj plemeniti posao i koji slede njezin put i stav. Ovde 15 godina radi i lekarka Jelena Gradova Jarić. Ona je iz ruskog grada Ivanova koji ima 600 hiljada stanovnika i nalazi se 360 kilometra severoistočno do Moskve, a udala se u Jašu Tomić. Završila je specijalizaciju u Rusiji i u Beogradu. Jelena kaže da tek ovde u mestu koje je za nekog zabit, obavlja svoju pravu misiju i da u vreme današnjih komunikacijskih tehnologija više nema udaljenih mesta.
I ime humanitarke Marije Lete bi trebalo zlatnim slovima da se upiše u hronike zanimljive zdravstvene ustanove smeštene pored granice. Ona radi u Crvenom krstu Italije i već duže od decenije prikuplja pomoć baš za njenu obnovu i opremanje. Za obnovu četiri paviljona istrajna Italijanka je do sada prikupila pomoć od preko 300 hiljada evra. Po Italiji ona na javnim mestima ostavlja kasice u kojima građani ostavljaju pomoć. Na njima piše samo Jaša Tomić. Ona se toliko izborila za status ove bolnice u italijanskoj javnosti da ništa više nije potrebno da bi Italijani ubacivali novac. Ona je za vreme najvećih poplava u Jaši Tomiću, kada je bolnica bila pod vodom skoro dva metra i kada su svi bolesnici, čamcem uplovila među paviljone da vidi u kakvom su stanju. Za to vreme mnogi naši političari nisu se ni setili ove bolnice.
Ima i drugačijih primera, a vezanih za dugi život ustanove. Firma „Rad” iz Apatina je angažovana na rekonstrukciji Trećeg paviljona. Radovi su joj bili plaćeni ali su prekinuti jer pomenuta firma nije uredno plaćala podizvođače, oni su se povukli i najlepša građevina u bolničkom krugu čeka na potpuni oporavak.
Sudbina ustanove čiji se rad proteže kroz tri veka danas je neizvesna i o njenoj budućnosti se, za sada, samo nagađa. Bez obzira na sve manje novaca i sve strožije kriterijume, u nadležnoj vladi Vojvodine obećavaju da se ona sigurno neće ugasiti i da će joj se samo naći najadekvatniji sadržaji u okviru zdravstvene i socijalne politike.

Đ.Đukić