KOMPROMIS SA SAMIM SOBOM

0 842

– U susret 56. RFAPS –

театр1U Kuli, već po tradiciji, biće održan 56. Republički festival amaterskih pozorišta Srbije. Koliko su selektori i žiriji bili u pravu kada su „baš tu“ predstavu odabrali za smotru najboljih amaterskih pozorišnih stvaralaca Srbije ovom prilikom nećemo govoriti iz dobro znanih razloga. Pokušaćemo da vam kroz jedan priču približimo ovogodišnju selekciju. Toj priči dobar šlagvort će biti saznanje da se ove godine obeležava jubilej 150 godina od rođenja Bransilava Nušića, ali i naša svakodnevica.

Akter ove priče je jedan običan čovek srednje generacije, znači izgubljene, koji pokušava da u životu pronađe kompromis sa samim sobom. U traganju za tim kompromisom naš junak se jednog dana, sasvim slučajno nađe pred iskušenjem da postane NARODNI POSLANIK. Nije to mala stvar brate moj! posmisli naš junak Tu su privilegije, tu su koncesije, tu je vlast, tu su razni tenderi. Tu je šansa da se čovek „spase“. Istina tu su i pozorišta sa praznim „kesama“ ali to je manje bitno jer živimo u vremenu kada preovladava mišljenje da pozorišta mogu da budu i bez glumaca i gledalaca. Živimo u jednom virtuelnom svetu u kojem se više ne veruje sopstvenim očima, pa zašto onda i pozorište ne bi bilo virtuelno. Sve se može kada je pamet kratka. Sve to što vlast donosi je u dobroj meri opilo našeg junaka tako da se on kao i većina ljudi kod nas odjednom pretvorio u POKONDIRENU TIKVU. Rešio je naš junak, onako dekretom, da živi drugim, (j)evropskim životom. Neće on više da miriše na naše, lepše mu je da smrdi na strano. Valjda se u minulim godinama čemera nakupio našeg mirisa pa mu tako, sve oko njega otužno bazdi. Pokondirenost je kao slatko vino za tren oka te opije pa više ne znaš ni ko si, ni šta si, ni gde ideš, ni kuda ćeš stići. U tom pijančenjuteatr 2 naš junak bi da zaboravi prošlost, ali neće ona njega da zaboravi. Sa slatkim vinom dolaze i gorka sećanja. Seća se naš junak priče o LARI TOMSONU u kojoj je ispričana tragedija jedne mladosti. Koliko je tragičnih mladosti ispričano na ovim našim prostorima poslednjih decenija, broja im se ne zna. U dnevniku uvreda ostadoše samo imena. U životu kao i u pozorištu važi deviza  „show must go on“, pa tako i naš junak trže se iz sna prošlosti i krenu dalje ka novom iskušenju. Taman što je krenuo sa zagledanošću u prošlost naš junak se odjednom nađe ispred jednog čoveka. Bio je to BORA ŠNAJDER. Kako to kod nas obično biva, ima se kad, tako se naš junak i Bora zapričaše te mu Bora onako potanko ispriča njegov RAZVOJNI PUT. Pažljivo je naš junak slušao Borinu priču. Pažljivo slušao i počeo da konta da u tom iskušenju ka kojem je krenuo i sreća i nesreća zavise od drugih. Da će sreća pre biti nesreća, a nesreća tragedija. Sluša naš junak Borin poučan jezički skaz, pa se odjednom trže kao da se uplaši svoje slike u budućnosti. Naš junak se onako kradom izvuče, od plota gde stajahu, da sabesednik ne opazi pa sve onako unazad krenu napred. Hodajući tako naopako krivudavom stazom današnjice naš junak spazi dve grupe ljudi. Svi u crnini, svi isti kao jaje jajetu. Priđe im pa ih zatita – Ko ste vi? Oni mu u glas odgovoriše – Mi smo OŽALOŠĆENA PORODICA. Jedna porodica – kaže naš junak. Ne. – odgovoriše oni. Mi smo dve ožalošćene porodice. Kako to kod nas biva, naš junak poče da izjavljuje saučešće svakom članu porodice ponaosob. Međutim, primeti naš junak da tu nešto nije u redu. Dve Simke, dve Gine, dve Vide, dve Sarke, dve Devojke, dva Advokata, dva Trifuna, dva Mića, dva Tanasija, a samo jedan Agaton. Vidim da vas je duplo – kaže bojažljivo naš junak, a samo je jedan Agaton. Da – odgovori jedna porodica koja je izgledala taman tako kao da je iz groba izašla. Naš Agaton je umro, srce mu nije izdržalo jer je u životu dobio više nego što je zaslužio – horski odgovoriše iz te porodice. E tu se naš junak definitivno uplaši iskušenja koje je pred njim postavilo traženje kompromisa sa samim sobom i poče da beži što dalje i baš tada, dok je bežao vidi jednu veselu družinu. Bila je to družina gospodina ŠOPALOVIĆA. Bilo je to njegovo PUTUJUĆE POZORIŠTE. Dobri ljudi ove vesele družine dopustiše našem junaku da uskoči u Talijine kočije. U druženju sa tim ljudima koji čas plaču, čas se smeju, čas su veseli, čas su tužni, čas su srećni, čas su nesrećni naš junak je shvatio da je pozorište „najgeniozniji kompromis čoveka sa samim sobom“, da je pozorište umetnost koju možeš oterati od čoveka, ali je ne možeš isterati iz čoveka.

Branislav Nušić je jednom prilikom napisao „Bolje je gledati život u pozorišnom komadu, nego gledati pozorišni komad u životu.“. Kada padne noć, kada se svetla pozornice upale, kada se zavesa podigne i kada na sceni zaiskre glumčeve oči tada nastupa NOĆ BOGOVA.

Učesnici  56. Republičkog festivala amaterskih pozorišta Srbije.

Amatersko pozorište Centar za kulturu “Radoje Domanović“ Rača

“PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ“

Tekst: Ljubomir Simović

Režija: Dejan Cicmilović

Pozorište “Hristo Botev“ – Centar za kulturu Dimitrovgrad

“OŽALOŠĆENA PORODICA“

Tekst: Branislav Nušić

Režija: Slobodan Aleksić

Pozorište “Bata Bulić“ – Kulturno prosvetni centar Petrovac na Mlavi

“NARODNI POSLANIK“

Tekst: Branislav Nušić

Režija: Miloš Jagodić

Amatersko pozorište Dom kulture Prijepolje

“NOĆ BOGOVA“

Tekst: Miro Gavran

Režija: Lilijana Ivanović

Teatar Levo AKUD “Lola“ Beograd

“LARI TOMPSON“

Tekst: Dušan Kovačević,

Režija: Uglješa Šćepanović

Kamerna scena „Miroslav Antić“ Senta

“OŽALOŠĆENA PORODICA“

Tekst: Branislav Nušić

Režija: Dejan Cicmilović

Pozorište „Stevan Sremac“ Crvenka

„POKONDIRENA TIKVA“

Tekst: Jovan Sterija Popović

Režija: Radoje Čupić

Amatersko pozorište Kovin i Centar za kulturu Kovin

„RAZVOJNI PUT BORE ŠNAJDERA“

Tekst: Aleksandar Popović

Režija: Jovan Grujić

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i
Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana