TRAG LJUDSKIH ZUBA

0 459

– Ja sam ljudsko biće –

senta 0Na sceni Kamerne scene „Miroslav Antić“ Senta premijerno je izvedena duo drama Trag ljudskih zuba po tekstu Mirjane Ojdanić, u režiji Izabele Šantić. Trag ljudskih zuba je tekst koji je nastao na osnovu istinitog događaja o ženama koje su spas od nasilja u porodici (čitaj supružnika) pokušali da nađu u sigurnoj ženskoj kući. Osnova ovog teksta je dokumentarna građa. Nasilje nad ženama u porodici nije ovovremensko. Ono postoji još od vremena kada su Adam i Eva proterani iz raja. Ko je za to proterivanje kriv muškarac, ili žena? Žena je u očima muškarca danas kriva za sve. Kriva je zato što je muž izgubio posao, zato što nema posla, zato što ima problema na poslu, zato što je ručak neslan, zato što je ručak preslan, zato što je ručak hladan, zato što mu ne da, zato što mu olako da, zato što mu odgovori, zato što ćuti, zato što ga je popreko pogledala, zato što ga ne gleda…Fizička superiornost muškog pola kroz sve ove vekove stavljala je ženu u podređeni položaj, položaj dežurnog krivca za sve i svašta. Ali nije ovde u pitanju samo ženska nabeđena krivica već i demonstracija sile od strane muškarca, prisvojeno pravo muškarca da može ženu fizički da maltretira, zlostavlja nedopuštajući joj da bude ljudsko biće.

Svet danas skoro da tako funkcioniše. Svetom vladaju muškarci po pravilima koja su oni ustrojili. Svaki pokušaj žene da iskorakne iz tog sveta, da se pobuni protiv toga biva osuđeno na propast, ili u najboljem slučaju biva završen bekstvom u tzv. sigurnu žensku kuću, ako se ona uošte može smatrati sigurnom. Pre bi se moglo reći da se radi o kući za predah od teskobnog života. Čekanje da se “stvori kritična masa istomišljenika” koji će reći stop muškom nasilju u porodici pretvara se u čekanje nečega što kao da nikada neće doći, a za to vreme život prolazi i svakim danom ostavlja neki novi trag ljudskih zuba na ženskoj duši. Fizičke rane zarastu, očiste se ali duševne ostaju večno kao trajan beleg sirotice, nesretnice!
senta 1
Nasilnici u porodici nisu samo muškarci koji nemaju neko obrazovanje, naprotiv nasilničko ponašanje ne poznaje titule i zvanja. Nasilnici podjednako mogu biti i doktori nauka, i profesori, i umetnici, i fizički radnici, i činovnici. S druge strane nasilništvo ne bira žrtvu. To mogu biti i žene domaćice, ali i fakultetski obrazovane žene. Jedina razlika je u tome što potonje navedene žene nisu spremne da nasilje trpe, hoće da menjaju stvari ali nemaju snage za to, dok one prve to smatraju kao sastavnim delom života, mire se sa tim. Svaka od potonje navedenih žena će reći “ Pa bože moj on je čovek. On ima pravo da me bije.” To kaže na jednom mestu i Grozdana jedna od akterki priče Mirjane Ojdanić. Takvo razmišljanje posle svega tu istu Grozdanu, i mnoge druge Grozdane vraća “njenom mužu” koji nastavlja da je i dalje zlostavlja. One koje u sebi nose bunt protiv nasilja ostatak života će pre provesti same ili će, ako se opet odluče za suživot sa muškarcem, sa velikom izvesnošću dopasti novog duševnog zatočeništva. Začarani krug u kojem su se ispreleli prigrabljena muška vladavina i ženska slabost. Na kraju drama Mirjane Ojdanić je snažna kritika našeg društva i nasilja nad ženama u porodici koje je u našem društvu veoma izraženo. U isto vreme to je kritika društvenih klišea i šablona vezanih za instituciju braka.
senta 3
Rediteljka predstave Izabela Šantić, u rediteljskoj postavci opredelila se za realističan pristup bez stilizacije. Rediteljka je do samog epiloga ostala verna verodostojnosti u prenosu priče gledaocima. Takvom inscenacijom gledaoci su ispred sebe imali gotovu formu. Sandra Stojanović, lik Z.K., emancipovane žene, intelektualke čiji muž radi u DB-u, tumačila je sigurno i autoritativno. Svojim glumačkim iskazom Sandra nije ništa eksplicitno sugerisala ona je slaganjem mozaika svoga lika publici dala dovoljno materijala da ona sama može stvoriti sasvim jasnu sliku stanja i okolnosti lika Z.K. S druge strane Gordana Nikolić, kao Grozdana, obična žena iz naroda koja svoj krst „sirotice“ nosi i sve teže podnosi, opredelila se za potpuno realistični glumački iskaz na sceni bojeći svoj lik u rasponu od surovo realnog do patetičnog. Svojim igranjem Gordana je publici dala gotov oblik lika bez mogućnosti zamišljanja događaja i okolnosti. Obe glumice su u svojim likovima bile dovoljno izdiferencirane za jasan dramski sukob na sceni.

Na kraju treba reći da je predstava Trag ljudskih zuba, u režiji Izabele Šantić ostavila izuzetno jak utisak na publiku. Publika je na kraju akterke predstave propratila burnim, rekao bih čak emotivno obojenim aplauzom.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana