“Znam ja nas. Jebo ti nas.“

831

Uvek mi je bilo žao što ne mogu i ne umem da pišem boemski. Onako: ,,Sedim ja u kafani, a dolaze taj i taj, ponude me rakijom i započnemo dubokouman razgovor, razvijemo različite teme i pritom se zarakijamo dobrom domaćom kajsijom.
Šta ću, kad ne umem. A i ne zovu me mnogo na domaću rakiju, navodno ne priliči jer sam žensko.
samoca
Nego, sedim jednom u kafiću i pijem produženi s mlekom, limunadu i gledam u svoj mobilni telefon, čitam online vesti (o senzacijama, kojima se svi bave, pa ne moram i ja, uostalom nisam novinar).
Sasvim sama, nemam nikoga da me priupita šta mislim ili ne mislim, da mi se smeje kad citiram Junga ili da ja slušam tog nekoga, onako pažljivo i sa razumevanjem.
U jednom momentu sto pored mene zauzimaju dve devojke od petnaestak godina, a sto iza dva starija čoveka.
Ja, obnevidela od vesti, uključim radare i kao obaveštajna služba jedno uho navijem na jednu, drugo na drugu stranu.
Ljudi iza mene razgovaraju o poslu, glasovima hrapavim, umornim, ne razumem ništa od onoga što govore, pa se okrećem, sasvim, na drugu stranu.
Devojke ne razgovaraju, svaka gleda u svoj telefon.
Razočarano se vraćam mislima o tome kako i ukoliko bih želela da napišem nešto ne bih imala šta, jer ništa pametno nisam pročitala, niti čula. Sve što se dogodilo, već je rečeno, analizirano, sažvakano i ispljunuto. Buljim u prozor i na pamet mi pada stric Iketa iz Ćopicevog romana sa svojom opaskom o školskoj tabli.
Prvog školskog dana na Brankovo pitanje šta je to na zidu, Iketa odgovara: ,,NIŠTA! Crno pa eto.“
Tako valjda i neki dani nisu ništa, prazni, pa eto.
O tome ja razmišljam, već spremna da krenem, kad čujem one dve devojke kako se domunđavaju:
,,Ja sam njemu poslala to i to i to.“ (Nisam upamtila šta je rekla.)
,,A on mi ništa nije odgovorio.“
Ova druga, vidno lažno rezignirana, pokušava isto tako lažno ushićeno da sakrije zadovoljstvo što drugarica pati, pa počinje da psuje kao švercer nafte s kraja dvadesetog veka.
Ceo razgovor im se svodi na to ko je šta kome napisao i rekao, šta je odgovorio, a šta nije, ko je odgovorio, ko nije…
Meni se malo sažalilo, čini ti se, kad dodje do takve situacije, kao da slušaš raštimovan orkestar, na gala predstavi, na kojoj si slučajno, dok se napolju sprema rat.
Plaćam svoj račun od para koje sam sačuvala da bih kupila pribor za posao i izlazim napolje.
Hladno februarsko sunce me udara po licu i sedam na klupu kod Begeja, preko puta svoje stare škole.
Zurim.
Deca ulaze i izlaze.
Najednom, ispred masivnih vrata te iste zgrade vidim šesnaestogodišnju sebe kako sa nekim razgovara, gledamo se kroz nišan, taj neko i ja.
,,O čemu li ja, sa šesnaest godina trabunjam?“ osmehujem se, razmišljajući o tome.
,,Verovatno o nekoj nebuloznoj klinačkoj patnji.“
Na tom putu odrastanja, kada nam problemi deluju kao veliki i nerešivi, nismo ni svesni da ćemo jednog dana poslednji novac trošiti na kafu, slušajući mali, sasvim nebitan, problem ljudi koje ne poznaješ.
Na tom putu odrastanja, nisi svestan, da će ti jednom u velikom svetu, čizme biti blatnjave i mokre od hodanja u prazno, a ruke krvave od lupanja po tuđim vratima.
Na tom putu, kada sanjaš veliko, nisi svestan da će ti suditi, lupati te po leđima i smejati ti se oni koji na to nemaju pravo, zatvoreni iza svojih masivnih vrata i prozora.
Na tom putu ne znaš, da ćeš i kao odrastao čovek, morati da slušaš komande i naređenja, da poštuješ naopaka pravila i zakone.
Da se boriš do iznemoglosti, da pričaš u vetar, da glasaš, gledaš vesti i čitaš novine o stvarima koje su pogrešne, strašne, sa kojima se ne slažeš, koje ti deru utrobu, prazne te poput bureta za istu onu rakiju sa početka.
Na tom putu ti je važno sve osim one budućnosti koja je potpuna nepoznanica, a koju vidiš kao nešto lepo, kao nešto magično, ili je ne vidiš uopšte jer se baviš malim problemima, dečijim igrama.

Ustajem i okrećem leđa školi. Znam da sam tamo naučila sve osim onoga što mi je kasnije zaista trebalo.
Ipak, da bi se čovek oteo, odrastao, potrebna mu je distanca, nepovezanost, a toga nažalost još uvek nema. Još uvek stanujemo u svojoj prošlosti. Isto kao i ova zemlja u kojoj se nalazimo.
Hladan vetar, postavlja svoja pravila mojoj kosi, a ja nastavljam da mučim sebe zbog činjenice da su sva vrata sve češče zaključana i da se neka težina sve više spušta na nas, dok mi ništa ne činimo da bi postalo bolje.
Jedan veliki pisac je rekao da je ironija u savezu sa ravnodušnošću, a mi ne poznajemo ništa osim ironije.
Vadimo se na nju i služimo se njome ili još gore cinizmom koji je azil u kom se skrivamo od sopstvenog neznanja.
A oni ljudi iz kafića, dva promukla čoveka, dve mlade devojke, kao da su odavno u prošlosti ili su već u budućnosti, jer „Ko je video sadašnjost, video je sve: ono što se dogodilo u najdavnijoj prošlosti i ono što će se zbiti u budućnosti.“

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Komentari su zatvoreni.

Želite da se reklamirate na našem portalu?
Kontaktirajte nas
close-image