Busenje je najmanje naseljeno selo u Banatu i Vojvodini. Pre poplave imalo 103 stanovnika, a danas samo 51
OVO minijaturno naselje uz rumunsku granicu, u srednjobanatskoj opštini Sečanj, pre deset godina imalo je 103 žitelja, a danas ih je 51 i opravdano nosi naziv najmanjeg sela u Banatu, možda i u Vojvodini!
Stradalo je u poplavama aprila 2005, kada se izlio nabujali Tamiš i potopio Busenje zajedno sa susednim Jašom Tomić. Zahvaljujući solidarnosti šire društvene zajednice i pomoći koja je pristizala sa svih strana, selo je obnovljeno u rekordnom roku. Izgrađene su nove kuće, crkva i dom kulture, prvi vodovod od postojanja naselja… Ali, umesto da to omogući prosperitet, vrati ljude i život, Busenje je posle jedne decenije bukvalno prepolovljeno i, izgleda, osuđeno na odumiranje?!
– Vidite ovu veliku, novu zgradu preko puta. Izgrađena je nakon poplave za komšinicu koja se ranije udala u obliženjem selu i otišla. U kući, koja ima dva kupatila, niko nije boravio nijedan dan… Nudi se na prodaju, za 5.000 evra, ali nema zainteresovanih – kazuje Andraš Hecei (71) i nabraja koje su sve novoizgrađene kuće neuseljene u Busenju, pa su se pretvorile u omiljeno stanište divljih golubova.
Stanovnici su uglavnom mađarske narodnosti, a od dve izbegličke familije, koje su došle devevesetih iz Hrvatske, ostala je ona od Božanića. Postoje dve ulice – glavna i sporedna! Nema kafane, ali ni prodavnice, lekara, apoteke… Po sve se mora u Jašu Tomić, Sečanj, ili 50 km udaljeni Zrenjanin…
Od sedam učenika, šestoro mališana pohađa osnovnu školu u Jaši, a jedno dete je srednjoškolac u Zrenjaninu. Osnovci svakodnevno u školu odlaze i vraćaju se biciklima, a od centra Busenja do Jaše ima tačno tri kilometra. Tako je i leti i zimi, ali svi su dobri đaci i primerni u svakom poledu.
– Mada nas je malo, ne mogu reći da u selu vlada totalni pesimizam i nezadovoljstvo. Ponosni smo što se rađaju deca, što imamo svadbe i možemo da organizujemo zabave u Domu kulture – kaže Ana Molnar iz seoskog aktiva žena „Žuta ruža“, čije dve ćerke, medicinske sestre, žive u Jaši, a svakodnevno putuju na posao u zrenjaninsku bolnicu.
Najstariji žitelj Jožef Pravda (75) sa suprugom provodi penzionerske dane u Busenju, uz obavezan rad u bašti. Kaže da je i za vreme poplave 2005. ostao u selu, koje sigurno neće napustiti do kraja života… Najmlađi – Daniel Špaček, tek je napunio godinu dana, ali on će sigurno otići iz Busenja..
VRATILI SE SINOVI
– SREĆA da mi je sin ostao u selu, a sada posao nastavljaju i dvojica unuka. Posle završenog fakulteta vratili su se na imanje, mada su kuće podigli u Jaši. Ide nam dobro, mnogo radimo, ali i zaradimo – kaže Andraš Hecei, i uglavnom se druži sa vikendašima koji u ovom panonskom raju gaje pčele ili pecaju na obližnjem kanalu.
POČAST MOLNARU
– NAJUČENIJI meštanin je dr Mihajlo Molnar, profesor mašinstva na novosadskom univerzitetu, koji je, nažalost, pre nekoliko godina preminuo. Voleli bi da jedna ulica u Busenju ponese njegovo ime – kaže Geza Boroš, ugledni domaćin i zastupnik Busenja u savetu MZ Jaša Tomić.
Sl. Pašić – Večernje novosti