,,Naša se radnja zbiva kasnije’’

0 532

crkvaKažu, biće vetra, dugo. Ili šta znam. Kod nas u ravnici često duva.
Prolazim, u starom kaputu, pored crkve i navlačim kapuljaču na glavu. Kosa mi je u kompletnom haosu.
I gledam tu staru, oronulu damu, kako uporno pokušava da prkosi vremenu, ali nikako joj ne ide.
Moj naklon, toj princezi, koja može da parira najlepšim svetskim crkvama i odlazim dalje.
Kapija koja razdvaja centar, plava (valjda, još uvek, jer detalje ne opažam kako valja), na kojoj smo sedeli ili pratili one koji odlaze, stoji, ali trafike više nema.
Park je pust, a klupe polomljene.
Spomenici kulture odudaraju od novih zgrada, poput Meka u centru nekog starog grada.
Sporo pomeram glavu i gledam pravo.
Vetar njiše drveće.
,,No trouble at all.“ Kaže.
Sa leve strane me posmatra kraičkom oka, s nekog prozora hotel koji se ruši, kafana, a iz dubine čujem glas sale. Vapi za nečim… ne znam. Pomogla bih joj… ali kako?
Mogu da uđem i pogledam, pripalim cigaretu, stavim neku periku i teatralno odglumim valcer, dok mi kroz rupe svira vetar, staru pesmu nekog orkestra koji je baš tu prvi put svirao. M?
Neću da pokušam. Vredi li?
kapijaU sebi recitujem Rakića, poput mantre, dok karirani stoljnjaci iz prošlosti lete poput velova iz filma Emira Kusturice.
Ubrzavam korak, teško dišem.
Skrećem desno i stvaram balon oko sebe da bi me zaštitio od magle uspomena koju vetar donosi sa sobom ali…
Nailazim na halu sportova i podižem pogled ka prozoru diskoteke, oživljavam neke trenutke koje sam potisnula, ostavila u nekoj fioci svoje podsvesti.
Lenjo se protežu ka kuglani i bilijarskom stolu u dnu stepenica.
Dok ispred mene, čeka most.
Setno zastajem i saginjem glavu da bih upalila cigaretu.
Vetar mi poput oca, ne dozvoljava da pušim na ulici i prkosno uvija svoje sve hladnije pipke oko mene, a život se kao mačka proteže po putu i kaže da nastavim dalje.
,,Vidi“, kaže mi: ,,pokušaj da oživiš nešto od uspomena. Ako ne drugačije onda kroz pesmu.“
I zapisujem je na unutrašnjoj strani kutije od cigareta:

Ja
nikada neću biti kao
Ti.
Pokretni cirkus
propalih principa.
Teatralni bog
koji zasmejava mase.
Retoričar.
Kralj svih luda
i kruna svih kraljeva.
Žar.
Nonšalancija.
neumerenost
i krik.
Ja
nikada neču biti kao
Ti
Hrabrost ispod mesa
kukavičluka.
Bol ispod tuđih osmeha.
Jer svega mi
nemam tu moć
da hipnotišem
suvim rečima.
Ja sam običnost srede,
ili aprila
Slova ,,O“
ili cipela za babe.
i tu će mi se nači kraj.
Ispod đubrišta
neizrečenih ideja,
ruševina koje vape
za starim sjajem.

I evo…
Istine mi. Ne znam kako da oživim taj svet, osim uz pomoć vas.
Pišite svoje uspomene, vezane za objekte, za kuće, krovove, mesta, žbunje, kolibe, šaljite…
A ja ću ih objaviti.
Da ih pustimo da nastave život kroz naše tekstove i slike.
Objasniću…
Ovih dana.

J.P.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana