Intervju: Vlastimir Tasić – sportista duhom na kojeg svi treba da se ugledamo

325

Vlastimir Tasić, profesor fizičkog vaspitanja koji je veći deo radnog veka proveo u jarkovačkoj osnovnoj školi gde je dočekao i penziju, ličnost je koju mnogi na našoj opštini poznaju i kojoj se dive. Važi za vrlo energičnu i poletnu osobu,iako su ga godine stigle.

Ipak, često ga možemo videti na putovanjima i u lovu, a kako još kaže ne propušta i dalje priliku da upoznaje nova mesta i ljude.

Zanimalo nas je koji je njegov recept, kako u današnje vreme održati taj zdrav duh, čak i kada starost stigne. Morali smo da ga posetimo.

U intervjuu za našu redakciju profesor Vlastimir odao je tek deo svog tajnog životnog recepta. Sa ushićenjem vam to prenosimo.

U Jarkovac ste došli kada ste dobili posao profesora. Možete li da mi kažete gde ste živeli pre toga i odakle potičete?

U Jarkovac sam došao davne 1963. godine. Pre toga sam živeo u Zemunu, ali je moje rodno mesto Vladičin Han. To je jedan živopisan predeo između Vranja i Grdeličke klisure. Slike tog kraja duboko se urežu u pamćenje.

Profesor Tasić sa koleginicama koje su došle u posetu iz kosovskih škola

Kako je proteklo Vaše detinjstvo?

Radničko sam dete. Moj otac je bio zanatlija. Radio je u Beogradu u Bajlonovoj pivari. Išao mu je dobro zanat kojim se bavio. Bio je šef pinterske radionice. Majka mi je radila u zdravstvu. Spadala je u prve školovane generacije. Pošto je deda bio Solunac (borio se na solunskom frontu), imala je benificije i školovala se.

Ipak, moje detinjstvo je obeležio sport.

Sport me je privlačio od malena, kao dečak jurio sem krpenjaču sa drugarima. U tom periodu desio se i rat koji su svi osetili. Sećam se kako su padale bombe i leteli avioni. Prizori beogradskih ulica nakon bombardovanja su bili strašni.

Da li je rat koji je zadesio našu zemlju u tom periodu ostavio posledice na Vašu generaciju? Kakva Vas sećanja vezuju za te dane?

Reči mog učitelja koji je bio artiljerac pomogle su meni i mojim drugarim da shvatimo ozbiljnost rata i prođemo kroz taj težak period. Sećam se dobro šta je govorio: “Volite se. Čuvajte se. Pomažite jedni druge. Hitlerova čizma ceo svet želi da pokori. Rat će trajati dugo, ali vi se ne dajte.“ Bio je u pravu.

Moja porodica je bila brojna. Imali smo dosta rođaka u Vladičinom Hanu. Majčini ujaci su bili bogati trgovci. Snalazili smo se i uspeli da prođemo bez mnogo posledica. Otac se pridružio partizanima. Učestvovao je u borbama na Sremskom frontu. Ipak, neki trenuci su bili potresni. Okupatori su streljali stanovništvo. Najstrašnije je bilo kada bi se to desilo nekom našem poznaniku ili prijatelju. Danima bismo bili tužni.

Često možemo da čujemo da je studiranje najlepši deo života? Kakve Vas uspomene vezuju za taj period? Kako ste odabrali poziv profesora fzičkog?

Bilo je zanimljivo učiti nove stvari. DIF je fakultet zatvorenog tipa. Tokom prvog semestra majci sam govorio da studiram matematiku, jer je to bila njena želja. Ta situacija ostala mi je u sećanju. Za DIF sam se odlučio možda i iz inata. Moj profesor fizičkog zbog moje sitne telesne konstitucije često me je potcenjivao. Na časovima davao je komentare koji su se odnosili na to da sam slab i nespretan.Sve sam mogao da uradim, ali imao je on ljubimce koji su mu više odgovarali.

Kolektiv OŠ „Veljko Đuričin“ ,čiji je deo bio profesor Tasić, na proslavi jubileja

Koji sport najviše volite?

Nije džaba rečeno da je atletika kraljica sportova. Sve su to zanimljive discipline. Naročito skok u dalj. Ljubitelj sam tenisa. Stoni tenis je vrlo dinamičan. Zanimljiv je učenicima pa su zainteresovani da se oprobaju i u nekim ozbiljnijim prilikama kao što su turniri.  Pratim sportske prenose uvek, naročito kada je u pitanju reprezentacija.

Radili ste sa decom dugi niz godina. Šta Vam se najviše dopadalo kod tog posla? Postoje li i neke negativne strane?

Moj radni vek trajao je 42 godine. Ne može svako da radi sa decom. Za taj posao potreban je poseban sklop ličnih osobina.

Bilo je situacija da devojčica dođe na čas i ne sme da preskoči kozlić: „Hajde dete, ne boj se. Ja te držim, ja odgovaram za tebe.“ Na roditeljskom je otac devojčice istakao da sam prestrog i da tražim disciplnu. Lično sam ga poznavao, ali nisam prihvatao tu kritiku. Nema prelazne ocene dok ne uradiš ono šta tražim. Ne može neko da drema po strani, a drugi da trče i trude se. Kod mene nije postojala razlika među decom i svi su morali da urade iste vežbe i da se potrude.

Poneko bi se žalio da je njegovo dete bolešljivo ili stidljivo. Imao sam razumevanja, ali pravila su se znala. Kad zazvoni zvono, svi u stroj i pod konac. Jednom prilikom vidim da devojčica ne stoji u vrsti i njeno obrazloženje za to bilo je da je ona oslobođena i da nikada ne radi fizičo. To kod mene nije moglo tako. Saznao sam da ona ima srčanu manu, ali na moje insistiranje majka je dopustila da sa njom radim lagane vežbe i da je uključim u časove. Do kraja godine njeno stanje se poboljšalo i spremao sam je za takmičenje u skoku u dalj. Osvojila je prvo mesto i to je dokaz da se sve može. Bio sam izuzetno ponosan. Kasnije je lekar utvrdio da se njeno stanje neverovatno poboljšalo.

Kada je reč o Vašem radu, oni kojma ste predavali za Vas imaju samo reči hvale. Pominju Vašu predanost , sposobnost, strpljivost. Šta Vas je motivisalo svih tih godina?

Želja je veoma važna. Ona podstakne čoveka da sebe da i predanost donosi rezultate. Više mojih  učenika se opredelilo za DIF, a to je za mene uspeh i vid nagrade.

Uvek sam bio raspoložen da spremam učenike za takmičenja. Postizali smo zapažene rezultate. Jedna moja učenica takmičila se sa najboljima u stonom tenisu. Uvek sam je bodrio, davao joj podršku i savete. Ekipa koju sam vodio na rukometna takmičenja se pridržavala pravila koja bismo utvrdili, jer neki red i disciplina moraju da se znaju. Sport traži odricanje. Da bi se postigla sinhronizacija neophodna je vežba.

Ponekad je bilo pritužbi da previše zadržavam učenike na treninzima, a da oni imaju i druge školske obaveze. U tom slučaju bih seo sa đacima i popričao da se poprave predmeti u kojima su popustili. Na kraju bi sve bilo u redu. Inače, uvek sam se trudio da unosim novine, jer to osveži svakoga.

Bio sam nagrađen zbog zalaganja i entuzijazma.

Šta biste poručili mlađim kolegama koji su na početku karijere?

Kolegama bih rekao da je važno da ocene ličnost svakog deteta, jer ne postoji univerzalni pristup koji će svakome odgovarati. Treba polako i nenapadno prići i ispitati sve karakteristike. Nekad je dete stidljivo i to predstavlja kočnicu. Tada treba biti taktičan.

Izveliste na put mnoge generacije. Kako reagujete na susrete sa bivšim učenicima koji su sada zreli ljudi, da li to budi u Vama neku emociju ili uspomene?

Kada sam se zaposlio dodelili su mi starešinstvo nad sedmim razredom. To je moja prva generacija. Mnogi od njih su kasnije postali ostvarene ličnosti na poslu, a i privatno.  Neki su ekonomisti, neki su pravnici, pojedini su se pronašli u zanatima. Često se dešava da negde krenem i sretnem ljude kojima sam predavao. Jedan slučaj posebno je ostavio utisak na mene. Moja učenica postala je direktor srednje škole u Beogradu. Slučajno sam tu prolazio. Kada me je videla, s osmehom me je dočekala uz reči: „Moj razredni! Moj omiljeni profesor!“

Član ste lovačkog društva. Imate li još neki hobi?

Pre sam često išao u lov. To se poslednjih godina proredilo, ali lovci su sami po sebi smešni. Bio je jedan interesntan slučaj. Ranio sam zeca, nisam želeo ponovo da opalim već sam krenuo za njim. Jurio sam ga preko kilometar. Kad bih pomislio da sam blizu on bi mi opet pobegao. Dok su ostali doručkovali, ja sam trčao za zecom. Kasnije su se šalili na moj račun, ali uspeo sam u svojoj želji i imao sam dobar ulov.

Kada sam bio mlađi igrao sam folklor. Divne uspomene vezuju me za taj period. Kao dečak voleo sam vodu pa moja strast za pecanjem traje još od tih dana.

Kako biste opisali Jarkovac, šta biste promenili da možete, a šta bi istakli kao prednost ovog malog mesta?

Danas su ljudi uopšte postali malo egoisti. Nema međuljudske saradnje koja je pre postojala. Ako društvo napravi iskorak, valjda će se i oni trgnuti i promeniti. Jarkovac je pre bio napredniji. Jarkovačka „Ekonomija“ bila je među prvih 10 u Jugoslaviji. Ovo mesto napravilo je veliki iskorak u odnosu na okolna sela. Godine su od tada prošle, a privreda nije više ni upola kao pre. Ipak, ovde sam proveo dosta godina i zavoleo sam ovo mesto, upoznao sam se sa svim stanovnicima, izveo njihovu decu iz osnovne škole. Te stvari me raduju i vezuju za Jarkovac.

J.Č.

Možda vam se sviđa i

Komentari su zatvoreni.