Usamljenost

(Globalna ,,bolest“ internet društva)

Samoća ili usamljenost?
U doba savremene tehnologije, socijalno – društvenih mreža, u doba kada na istim ostavljamo sve podatke o sebi:
mesta gde se krećemo, ručak koji jedemo, kućne ljubimce i obrazloženja njihovih imena, embrione nerođene dece… da ne nabrajam.
U doba odlične medijske manipulacije, savremenog načina komunikacije i druženja mi sve više tonemo.
Zar u svemu tome ima mesta usamljenosti? U toj navali podataka iz tuđih bliskih i dalekih života? Ima li?
Potražićemo odgovor.
Sve zbog čega optužujemo druge koji pripadaju internet klasi revolucionara u stvari radimo i sami, ali na drugačiji način. Svako ima svoje viđenje društvenih mreža i svoje viđenje njihove upotrebe.
Da ne bismo nepotrebno vređali druge ljude i njihove stavove koji nam ne odgovaraju, ignorišemo ih ili tolerišemo (užasna reč, prepuna mržnje, prihvatiti –da, tolerisati – ne), ne želimo da ulazimo u njihove životne izbore, pravimo se da ne postoje.
Oni na isti način ignorišu nas. Međusobno se osuđujemo, prevrćemo oči, svako u svom svetu, iza računara.
Onda se računar ugasi, svetla se pogase i svi ostajemo ,,sami“ u svojim životima, sa svojim mislima.
Vreme u kom niko nikoga ne želi da shvati i prihvati, vreme u kom je smeh (pogotovo potkopavanje, takozvano trolovanje i vređanje) jedini način komunikacije počinje da uzima svoj harač.
Elem, da se vratimo na mreže. Para-ciljevi se putem njih čine kao pravi, para-informisanost nalikuje pravoj.
Sve je u beskonačnom stilu neslušanja i nerazumevanja drugih ljudi, iscrpnih rasprava u koje slučajno uletimo, a nastavimo ne bi li ispali smešni svetu koji nas ne poznaje, a korist koju izvlačimo jeste jedino vežbanje pravopisa (i trošenje živaca).
Prirodno je da na ulici nailazimo na sve te ljude koje viđamo na internetu, pozdravljamo ih ili ne, i vraćamo se svojoj svakodnevici u kojoj je računar neizbežna stavka.
I tu nastaje nezadovoljstvo.
Neprofilisane ljude vidimo kao profilisane, neinformisane kao informisane, neobrazovane kao obrazovane i divne (čini nam se kao da imamo rupe u znanju, toliko divne), vidimo neprijatelje koji se grle na zajedničkim slikama stvarajući iluziju večnog prijateljstva, vidimo sve što čini da naš ,,običan“ život deluje besmisleno i prazno.
Globalna bolest depresija (koju olako koristimo kao opis svog stanja ili izgovor za izbegavanje stvarnih mesta), u stvari se može definisati kao nezadovoljstvo.
I to na globalnom nivou.
Majke se pitaju šta bi bilo da se se okanule porodice i nastavile pevačku karijeru, a pevačice se pitaju šta bi bilo da su osnovale porodicu i zadržale ljubav svog života (primer).
Nezadovoljstvo proisteklo iz posmatranja naizgled srećnih života drugih ljudi jeste
zamka interneta. (Kao kad se razboliš, pa svi guglani simptomi ukazuju na rak)
,,Stvarnost“ koju vidimo ne potiče iz života već iz velike socijalno-društvene predstave.
I sve to, ne bi bilo toliko strašno da ljudi ne potonu, upadnu u rupu, kvazi depresije, otuđenja, izolovanja, toliko da sebi stvore iluziju usamljenosti.
Usamljenost za nas ne predstavlja gubitak voljenih ljudi, već osećaj nerazumevanja i odbacivanja (ignorisanja).
Najtužnije od svega jeste to što najčešće osećaji takve vrste nastaju iz dosade.
Ljudi se radije uljuljkavaju u svojim ružnim osećanjima, umesto da ih se reše.
Lakše je biti definisan kao ,,čudak“ i odbačen, uvaljan u sopstvenu tugu nego izaći iz rupe besmislenosti.
Sada se postavlja ono pitanje:
,,Šta je uopšte smisao? Zašto bih se borio?“
Nema odgovora.
Ko može da da odgovor na takvo pitanje osim nas samih.
Možemo se uljuljkavati u svojoj mizeriji, možemo slušati savete pozitivnih ljudi ali i tu postoje zamke.
Ništa ne čini više dobra od dobrog pristupa problemu.
Zamislimo situaciju u kom deda od osamdeset godina savetuje ili osuđuje, njegovim načinom, od pre Hrista, dete od petnaest.
Nova vremena donose sa sobom nove načine komunikacije, hteli mi to ili ne.
Ali postoji i drugi problem povezan sa ovom tematikom.
Naše rešenje nije uvek rešenje za nekog drugog.
Ukoliko želimo da pomognemo nekome, najbolje je da prodremo u njegovu ličnost. Ukoliko to ne možemo ili nemamo želju, volju, bolje da ne pokušavamo.
Svaka kliširana fraza: ,,Biće bolje. Vreme će pokazati.“ i slično nisu način.
A ono što je najvažnije od svega je: ako već želimo da pomognemo nekome, pomozimo prvo sebi.
Život nije cipela koja se baca, a usamljenost izbija iz svake pore našeg bića sve dok sami ne rešimo rebus smisla našeg, jednog jedinog života.
Moj odgovor bi bio: Nemojte dozvoliti da bacite svoj život, a da iza sebe ne ostavite ništa.
To što biste trebali da ostavite iza sebe vaši su telenti, vaša deca, vaši Prioriteti.
Ono što ste voleli pre pojave interneta i što sada olako shvatate.
Nemojmo više bogaljiti svoju ljudskost.

J.P.