Žene su kao pčele
Žene na selu rade svakog dana, a vode se kao nezaposlene. Rad žena je nepriznat, neprepoznat, kako u poljoprivredi, tako i u domaćinstvu.
Početkom ove godine u Jarkovcu, u opštini Sečanj, osnovano je Udruženje građana “Moja Ravnica”, koje svoje aktivnosti usmerava ka poboljšanju položaja žena na selu.
– Želimo da putem naših delovanja utičemo na poboljšanje položaja žena kao nosilaca poljoprivrednih gazdinstava, ali i zaštitimo kulturu i tradiciju vojvođanskih sela, promovišemo zdrave stilove života, očuvamo prirodu, uključimo žene i mlade u pčelarstvo… Članstvo u našem udruženju je dobrovoljno, kaže Biljana Tomić, predsednica Udruženja “Moja Ravnica”.
Za sada ima 48 žena iz naselja u opštini Sečanj koje su članice Udruženja.
To su dame starosne dobi od 36 do 65 godina. Neke od njih su uspešne u vođenju poljoprivrednog gazdinstva ili su preduzetnice, penzionerke, a neke nosioci poljoprivrednog gazdinstva.
Rad Udruženja podržavaju i devojke i mlađe žene. Cilj Udruženja je, kako kaže Tomićeva, da putem svojih delovanja aktivira različite generacije.
– Žene na selu rade svakog dana, a vode se kao nezaposlene. Rad žena je nepriznat, neprepoznat, kako u poljoprivredi, tako i u domaćinstvu. Te žene, poput junaka, ustaju rano, a idu na spavanje kasno u noć. Dan provode u njivi, štali, bašti, plasteniku, pčelinjaku, voćnjaku itd., kaže naša sagovornica.
Mnogo rade, a malo brinu o sebi
Tomićeva podseća na zvanične podatke koji su, kada govorimo o položaju žena na selu, upozoravajući. Malo je žena na selu koje imaju zemlju u svom posedu. Uglavnom su muškarci vlasnici imovine.
Podaci su alarmantni kada je reč o zdravstvenoj zaštiti žena na selu. Čak 16,5 odsto njih duže od godinu dana nije bilo kod lekara, a 1,6 odsto nikada nije bilo na zdravstvenom pregledu.
Kada je reč o nasilju u porodici, stvarna slika je daleko od naše predstave o tome kako žive žene na selu.
– U malim sredinama, gde je sramota, čak i zabranjeno iznositi “svoju intimu”, imamo slučajeve fizičkog i psihičkog nasilja. Tim Ujedinjenih nacija je u jednom od poslednjih izveštaja izneo podatke da je svaka druga žena u Srbiji iskusila psihičko, a svaka treća i fizičko nasilje. Žene na selu su često za
postavljene, a problemi s kojima se susreću su neretko teži i složeniji od onih koje imaju žene u gradskim sredinama. Žene sa sela treba saslušati, podići im svest o njihovim problemima i značaju preventivnih zdravstvenih pregleda, povećati njihovu vidljivost u našem društvu. Treba ih ekonomski osnažiti putem inovativnog preduzetništva, poručuje Tomićeva.
Opstanak sela, posebno danas, umnogome zavisi od žena. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je rezolucijom ustanovila 15. oktobar za Međunarodni dan seoskih žena. Rezolucija prepoznaje kritičnu ulogu i doprinos seoskih žena koje su stub opstanka naših sela, podseća Tomićeva.
Udruženje građana “Moja Ravnica”, koje predstavljaju vredne, hrabre i sposobne žene sa sela, pokazaće svojim postojanjem i radom da one to zaista i jesu.
Edukacija je najvažnija
Saradnja sa sličnim udruženjima u zemlji i regionu biće prioritet, a povezivanje i razmena iskustava značajna za rad Udruženja, očekuje naša sagovornica.
– Trenutno radimo na projektima koji se tiču osnaživanja položaja žena na selu. Usmereni smo na edukaciju, savetovanje, pružanje svakog vida pomoći. Planiramo putovanje u Sloveniju i Mađarsku i susrete sa članovima sličnih udruženja u zemlji i regionu. Želimo da predstavimo naša sela, naše žene i naš rad. Odvažiti naše žene, podići im samopouzdanje i predstaviti svu njihovu kreativnu energiju učiniće i naša sela oazama ugodnim za život, sigurna je naša sagovornica.
Svojim primerom Biljana Tomić želi da pokaže da je ugodan i pristojan život moguć i u našim selima.
Nakon završenog fakulteta i sticanja zvanja diplomirani pravnik, Biljana je pre 15 godina došla u Jarkovac u kuću pčelara. Naime, porodica njenog supruga bavi se pčelarstvom više od 50 godina.
Aktivna je kao pčelarka na pčelinjaku i svuda gde može da promoviše pčelarstvo. Redovno obilazi sajmove i pčelarske manifestacije i učestvuje u radu pčelarskih udruženja.
Kao dete iz grada o pčelarstvu ranije nije mnogo znala.
– Rekla bih da je to bila ljubav na prvi pogled i nisam ni slutila da će se pčelarenje pretvoriti u moju strast. Često me pitaju da li je teško raditi na pčelinjaku, da li je naporno to što obilazim sajmove i pčelarske manifestacije širom Srbije. Nije mi teško, jer to je naš život i put. A da li je teško pčelama da sakupljaju nektar? Divim se njihovoj organizovanosti, vrednoći, borbenosti, načinima kako štite svoje porodice… A takve su i žene. Drago mi je što su neke od njih svoju šansu prepoznale u pčelarenju i verujem da će se kroz taj posao osnažiti i omogućiti sebi i svojoj porodici ugodniji život, kaže Biljana Tomić.
Aleksandra Mihajlović