Godina je devedeset i peta. Neka strašna zima, minus milion. Mama, tata, brat koji je još beba i ja čekamo voz. Jutro, maglovito, promiče sneg, sećam se dobro, brat uvijen u ćebe, bolestan, nosimo ga lekaru u Zrenjanin. Voz kasni, pola sata, ili sat vremena, vidimo ga u daljini kako dolazi, klacka se polako, klizi....
Koliko ste samo puta prolazili ulicom Vožda Karađorđa dolazeći do stanice policije, sređujući dokumenta, često i ne znajući da se u kući pored nalazi najveće blago sečanjske opštine? U sređenoj staroj „švapskoj“ kući trenutno se nalazi Obrazovno kulturni centar, u čijim prostorijama se može posetiti Stalna arheološka postavka delića istorije sa ovih prostora koja datira...
Duva neki vetar, ponovo. Sednem u dvorište, udahnem miris jeseni i šta? Zagrcnem se. Rekli bi ljudi: ,,Pušač si, šta se žališ?’’ Ali svi pale. Došla je jesen i trend paljenja lišća iz praistorije se nastavlja. Logorske vatre gore na sve strane. Pakao se diže na zemlju. Posteljina na štriku se ljulja ostavlja za sobom...
Sećam se, mi deca, potrpaju nas u kupe i klackamo se preko brda i dolina. Klinci. Sećam se da sam upoznala na železničkoj stanici drugare sa kojima sam posle išla u osnovnu školu. Kupe prepun dece. Ili prepuna stanica, pet sati ujutro, zima, svi duvamo u prste i čekamo da naiđe plavi voz. Ili šinobus....
Ispred škole stoje dva kicoša, dva derana. Sa školskim torbama, ogromnim. Nešto razgovaraju veoma intenzivno, žučno. Raspravljaju. I šta oni tako ozbiljno imaju da kažu jedan drugom, ta dva prvačića? Pitam sama sebe. „O čemu tako zanimljivom oni razgovaraju? Tako doterani, napirlitani, spremni za neki nov početak.“ I onda mi padne na pamet, neka devedeset...
Ljudi odu. Možda i ja odem, možda sam odlazila, možda ste vi ti koji odlazite. Iz ovog ili onog razloga. Bez razloga. Spakujete torbe i odete. Negde daleko, ili pak bliže, negde gde ja sanjam da odem, a vama je ružno ili obrnuto. Nije ni važno. Ljudi odu. Taman se naviknemo na njihovu blizinu, naviknemo...
Na ulici, ispred prodavnice, piju pivo dva starija čoveka. Nekako šmekerski. Njihove porodice sigurno to ne vide kao ja, sigurno su ljuti, žene psuju oca, boga i familiju, ali ja – jok. Sve ređe može da se vidi takav prizor. Otići na pivo, posle posla, ili u sred radnog vremena ili nebitno. Čak i kada...
Nešto razmišljam danas. „Kako je dobro videti te opet.“ Društvo. Svi smo imali drugove, prijatelje, svi smo imali, da, imamo ih i sada, ali… Sećam se nekih starih dana. Selo je imalo nekoliko kafića, diskoteku (mesta za izlazak). Ljudi su se družili. Gde god si ušao, imao si priliku da vidiš grupe ljudi koje sede...
Posle nekog vremena razmišljanja, došla sam do zaključka da, iako smo naselje koje je izgrađeno na reci, a svi veoma dobro znamo kako se oko reke širi vegetacija ima sve manje drvoreda. Baš drvoreda. Sećam se svoje ulice iz nekog ranijeg perioda. Na mestu gde su sada rupe i panjevi stajala su raskošna stabla oraha....
Ovih dana biciklom prolazim pored Tamiša i razmišljam… Avgust. Da li se seća neko brega na Pesku? Glupo pitanje. Mislim da se svi sećamo. Otplivamo, popnemo se i nabijeni adrenalinom klizimo do ivice sve dok se ne nađemo u vazduhu. A onda prasak vode koji spusti talase sve do nekadašnje šume. „PLJAS!“ Skakali smo, uz...