Vreme

0 312

Požar u jašinskom ataru
Duva neki vetar, ponovo.
Sednem u dvorište, udahnem miris jeseni i šta?
Zagrcnem se.
Rekli bi ljudi: ,,Pušač si, šta se žališ?’’
Ali svi pale.
Došla je jesen i trend paljenja lišća iz praistorije se nastavlja.
Logorske vatre gore na sve strane.
Pakao se diže na zemlju.
Posteljina na štriku se ljulja ostavlja za sobom miris zgarišta.
Pluća se raspadaju.
Kah, kah.
Reagujem.
No, dobro. Nešto se svake godine mislim kako će to da prestane, da uđe u istoriju.
Zatvorim oči i zamislim kako sam na moru, negde, kako me hvale da još dobro nosim tridesete, da pijem hladno pivo na nekoj plaži, tonem u sanjarenje i čujem glasove.
Neko psuje po komšijama:
,,Sad pališ kad širim veš!’’
,,Sad pališ kad skupljam šljive!’’
,,Gde pališ kod pumpe, odletećemo u vazduh…’’
I slično.
Dakle, slatki trend paljenja ostaje učauren i ostaće vekovima.
Jer takvi smo mi.
Moramo da se koškamo.
To nam je u krvi.
Riljanje bašte po onom dimu nije najprijatnije ja da vam kažem. Ni skupljanje sena.
Ma ništa nije.
Ček’ da pripalim jednu, pa ću nastaviti.
Ok. Nemam upaljač. Ima li neko šibicu? Ima komšija, baš pali dvorište.
Sve je to lepo, eto, možemo uporediti zakone. O duvanskom dimu i dimu koji se širi selom u jesen.
Dok se pravi pekmez u letnjoj kuhinji gde nije dozvoljeno pušenje, udišemo svež miris zadimljenog dvorišta.
Ne kritikujem.
Magla postaje sve teža, ali ako se zamislimo to je valjda jedino što nam je ostalo od starih.
Njima nije smetalo.
Oni su palili, čistili, udisali, pušili i svi zajedno se smejali.
Nemamo mi pojma.
U suštini.

J.P.

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana