– U susret obeležavanja jubileja 110 godina od smrti Antona Pavloviča Čehova –
Poveden saznanjem da je ovo godina jubileja 110 godina od smrti Antona Pavloviča Čehova uzeo sam u ruke Čehovljeve priče da pročitam. Ranije sam prevashodno čitao njegove drame koje su svima manje – više poznate, ali sada sam se odlučio za priče ovog velikog ruskog i svetskog pisca. Spomenuću samo neke priče koje sam pročitao: „Brak iz računa“, „Siromaštvo“, „Nemirni gost“, „Zahvalni“, „U vagonu“, „Kvasac“, „Dama s psom“, „Dobri poznanik“, „Ženska sreća“, „Kleveta“, „Krst“,“Ogrozd“, „Zakuska“, „Zadatak“, „Zli dečak“, „Knjeginja“, „Dečaci“, „Što bolje“, „Hirurgija“. Koliko sam usepo da izbrojim Čehov je napisao preko dvestotinečetrdeset priča. Kao što sam bio impresioniran njegovim dramskim tekstovima ništa manje taj impresum nije bio ni posle pročitanih njegovih priča pa se iz tog razloga latih pera da zapišem ono što mi u pamet dođe nakon čitanja priča jer se nikada ne zna šta donosi dan, a šta noć.
U stvaralačkom opusu Antona Pavloviča Čehova priče bez ikakve sumnje zauzimaju posebno mesto. Zbog toga se zasigurno može reći da je Čehov jedan od najpopularnijih pisaca tog žanra. Karakteristika priče kao književnog žanra jeste ta da se u malom kaže, ispriča suština. Zbog toga, formom određenog, ograničenja pisci koji se late pisanja priče moraju biti u mogućnosti da u tako malom prostoru prenesu sve umetničke detalje. Upravo ti detalji poput medaljona izdvojili su Čehova kao književnog virtuoza i dodelili mu epitet gospodara naracije.
Tema mnogih priča koje je napisao Čehov je potkazivanje, ismejavanje ljudskih poroka. Njegovi likovi su postali simboli pokornosti i poštovanja a imena tih likova generička imena. Interesantno da je Čehov, kao čovek, iz dna duše mrzeo ljudsko sitničarenje za koje je smatrao da razara i ubije u čoveku sve ono što je ljudsko. Zbog toga i ne čudi što je taj porok bio jedan od centralnih tema Čehovljevih priča. Ono što je Čehov lično mislio on je to kroz reči stavio u usta dr Astrovu u „Ujka Vanji“. U tom tekstu na jednom mestu dr Astrov kaže: “ Kod čoveka treba da bude sve u redu: njegovo lice i odeća, i duša i misli“.U Čehovljevim pričama otkriva se strašna nekroza ljudske duše uronjene u blato sitničarenja koje uništava lepotu ljudskih odnosa. Osuda duhovne stagnacije konstantno provejava u pričama ovog ruskog klasika, ali i našeg savremenika. Nesumnjivo da se radi o velikom misliocu i realisti čoveku koji je tokom celog svog života bio najžešći kritičar ljudske vulgarnosti i malograđanštine. Ali, isto tako Čehov je imao veliku veru u budućnost. Tolstoj, jedan od ruskih klasika koji je takođe svojim književnim radom obeležio svetsku književnost, Čehova naziva „neuporedivim umetnikom života“. I to je istina. Čehov lično a i kroz svoje priče ne opravdava pasivan stav čoveka spram života. Ne! On se tome odlučno protivi. Interesantno je videti da Čehov za oživljavanje sitničarenja, tog malograđanskog sindroma, okrivljuje izraženu čovekovu želju za sticanjem bogatstva pokušaj da se krivac za neuspeh u životu nađe u drugima a ne u sebi nespremnost čoveka da u sebi pronađe i uspostavi ravnotežu duhovnog stanja, prepuštanje uobičajenim pogledima na život i ljude. Srednja klasa kod Čehova ima značajnu ulogu. On tu klasu kroz svoje priče afirmiše kao jedinu valjanu za razvoj jednog društva. Taj, srednji sloj želi da živi mirno i lepo. Predstavnici te klase u sebi ne nose onaj revolucionarni bunt i borbu. Oni nisu avanturisti. Ali, upravo zato taj srednji sloj biva najviše maltretiran od strane vlasti pa se često dešava da predstavnici ovog sloja društva prerastaju u siromahe i prosjake. Taj pogled ne samo da je bio izuzetno prisutan u pričama Antona Pavloviča Čehova već i dominira.
Prošlo je mnogo vremena od smrti Čehova, stodeset godina, ali svaka nova generacija koja dolazi prepoznaje u svom vremenu neke od junaka Čehovljevih priča. Izgleda da je sindrom malograđanskog ponašanja oličen u sitničarenju opstao do danas. Zbog toga Čehov jeste klasik, ali je u isto vreme i naš savremenik.
R. Zubac