NOVA FETRA, NOVI IZAZOVI, NOVO PREISPITIVANJE

U petak 21. septembra u Jaši Tomiću počinje FETRA. Publika će u zvaničnoj selekciji imati priliku da vidi šest pozorišnih ostvarenja dramskih amatera Vojvodine. Publici će se predstaviti amateri iz Kovačice, Kule, Novih Banovaca, Sivca, Kovina i Vrbasa. Kao malo koje godine ovog puta festival će raditi u punom selektovanom kapacitetu. Šta su nam za ovu priliku priredili mnogonapećani, ali ljubavlju vođeni pozorišni amateri?

Pred publiku će prvo izaći Života Cvijović i njegova vajna familija na čelu sa sinom Miloradom, nesuđenim doktorom filozofije, ali svršenim ženskarošom. I dok otac Života mašta o tituli „DR“ za sina i kako da ga udomi u kuću ministra transporta zarad par kulometara koncesije, dotle mu sin Milorad premeće po ženama, svodeći izreku „u se, na se i podase“u ravan filozofske misli sa praktičnim značenjem. Ko će kako proći u komičnom zapletu između dva junaka kada se pojave Pepika, gospođa Draga, Klara, Velimir i ostali ostaje da se vidi. Veliki splet situacija u komadu navešće gledaoce da u njoj vide komediju situacije, ali to nije sve. Ako gledaoci budu pažljivo pratili dešavanja na sceni videće i laku satiru koja se kroz komad provlači, kao i čitavu galeriju tipova. Dok publika nakon predstave bude sabirala utiske o onome što im je u vidu predstave upakovala Danka Tomanova, u to vreme će nekako u Jašu doći i Rodoljupci. Ovog puta nam „ubice istine“ dolaze iz Bačke. Publika će imati priliku da vidi kako je Dragan Ostojić, iz Banata ispričao priču o bednim ljudima, koji napuniše džepove na narodnoj nesreći, brinući  o sreći narodnoj. Biće tu kao što treba i Žutilova, i Smrdića, i Lepršića, i Šerbulića i Zelenićke i svih ostalih koj se raduju dok narod strada, koji se bogate dok narod propada, koji prange nose i sebe nazivaju rodoljupcima. Biće tu i Gavrilović, ali ako njegove reči umerenosti i pameti, u opštem ludilu i besmislu kojeg poput nesnosne larme pokvareni čine, gledalac bude razumeo ima nade za čoveka. Ima nade jer se tada čovek neće srditi na pametnu reč. Na sredini festivalskog karavana publika će, kako bi malo odahnula od teških tema, imati priliku da vidi predstavu “Kad sam bio garav” koja je urađena po emotivno toplom i dirljivom tekstu Mike Antića, a koju je scenski uobličio Milivoje Mlađenović. Mnogi od nas će, dok budu gledali predstavu, se setiti nekog svog druga Mileta Ciganina. Svako to naše sećanje je drugačije i tako različito. Svako od nas ima sećanje na nekog svog Mileta koji je drugačiji od svih ostalih. Mikin ili Milivojev Mile je ostao da leži negde kod Jabuke, u blizini Pančeva. „Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.“ Možda ćemo i mi nakon predstave negde u gradskoj vrevi videti našeg Mileta, ili ćemo ga videti dok šaramo pogledom po beskranoj vojvođanskoj ravnici, ili dok gledamo kroz protoz kako se kotrljaju kapi na kišnom danu. Možda ćemo u mislima i razgovarati sa našim Miletom, tako da nas niko ne razume, da nam niko ne smeta. Samo treba da se prepustimo da nas priča vodi i onda je sve moguće. Da nas sevdah poput blistave mesečine ne bi potpuno opio nakon susreta sa našim Miletom, potrudiće se Bukara koji će, dolazeći iz Kovina, onako gromko sve u šesnaest nastupiti i zapevati:

“Poloči, popišaj, požderi, poseri, 
izvuci, navuci, natakni, oderi, 
obrni, navrni, potari, pomuzi, 
posrči, uteci, zataji, naguzi..«
i
»Kolači, kotači, blagajne, vile, 
zadružni savjet, pečeno pile, 
općina, kotar, praseća mast, 
janjeća muda, narodna vlast, 
odbor, komisija, kokošji šupak, 
manjak u zadruzi, teleći pupak.”

Ulazak Bukare je nagoveštaj da će publika imati priliku da vidi prikazivanje Hamleta u selu Mrduša Donja. Ta groteskna tragedija, kako ju je sam pisac žanrovski opredeli, kritikuje, podbada, uznemiruje i ruži.  Publika će imati priliku da vidi predstavu o lopovima i licemerima koji se skrivaju iza političkih fraza, ali u isto vreme to je predstava koja razotkriva gluposti totalitarnog režima. Reditelj predstve jasno poručuje „Teatar nije i ne može biti nekakva kula u oblacima, sagrađena radi sebe same, niti nekakav hram čiste umetnosti u kojoj pristup imaju samo posvećeni, već jedan od oblika žive narodne svesti, deo naroda samog, upravo njegov probuđeni deo, tribina na kojoj će se na određeni način tretirati njegovi najvitalniji socijalni i politički problemi.“ Eto publici prostora da razmišlja o tome koliko je pozorište moćno oružije koje potkazuje život. U tom potkazivanju života i ljudi na sam kraj festivala pred publikom će proći i publici se obratiti „Žene“ iz Vrbasa. Šest glumica koje će govoriti o nasilju nad njima. Tema je aktuelna i gledaoca ne ostavlja ravnodušnim. U kombinaciji ispovesti žena iz Sigurne kuće i dela kojeg su ponudile same glumice nastao je ovaj scenski prikaz. Nasilje nad ženama! Kako to deluje uznemirujuće. Trpele žene, trpele ali do kad? U pitanju je autorski projekat kojeg rediteljski potpisuje Fuad Tabučić.

Eto to je ono što nas čeka na predstojećoj FETRI. Neko će reći da je malo, neko će reći da je mnogo a ja ću reći da je taman koliko treba. Ne bi valjalo da je više jer pametan na većem i ne zavidi. Ponuđene su predstave gde ćemo dok ih gledamo, a pogotovu nakon što ih odgledamo moći da vidimo gde smo, ko smo, umemo li da razlikujemo dobro od zla, lepo od ružnog, pamet od glupost, da li umemo da osećamo onako toplo i ljudski, da li umemo da još uvek budemo ljudi.

R. Zubac