Moderan početak veka
Svojevremeno kada sam, ne baš tako davno, boravio u Moskvi sačinio sam mini – reportažu o pozorištima Moskve. Zapravo, uradio sam delić tog velikog zapisa jer je potpuni obuhvat složen posao koji zahteva mnogo vremena i truda, s obzirom na bogato nasleđe i dugu istoriju pozorišnog života u ovom mnogomilionskom gradu. Reportaža je sačinjena za potrebe biltena Festivala malih scena i monodrame Vojvodine koji se 2007. godine održavao u Senti.
Ne znam da li može nešto gore da se desi čoveku u gradu kakav je Moskva, ako izuzmemo ono najgore, od kišnog dana. Po takvom danu sve izgleda tužno – i grad i priroda i ljudi. Pokušavam raznim psiho-terapijama da nivo svog raspoloženja podignem, ali bezuspešno. Bacam pogled kroz prozor više nego uobičajno, potajno se nadajući da će se vreme izmeniti, ali nade nema. Kiša lije li lije. Pomislih, danas se i vreme urotilo protiv mene. No dobro, ne dam se, puštam muziku – ruske šansone, pevušim, doduše bez sluha, ali je i to bolje od kukumavčenja nad vremenom. Sedam za komp i bežim na net, tražeći u njegovom sadržaju izlaz iz ovakve situacije. Šetam mišem tamo-vamo, ali ne nalazim ništa zanimljivog. Pomislih, idem da pozovem nekog od drugara pa da odemo negde na piće…Ne, ne! Odustao sam od te ideje jer svakako da postoji bolji način da se vreme bolje organizuje od odlaska u kafanu, iako je kod nas kafana najrazvijenija institucija. „Ajd…da vidim šta se danas valjano može videti u moskovskim pozorištima? Iako je kiša valjda ću uspeti da se nekako dogegam do nekog od pozorišta Moskve. Odlazim na sajt, na kojem posetilac može pogledati kompletan repertoar svih profesionalnih pozorišta Moskve, listam i vidim čudan naziv jednog od teatara –„Lenkom“. Baš neko čudno ime pozorišta! Danas je na repertoaru tog pozorišta „Let iznad kukavičijeg gnezda“. Super! Odlučih da tamo pođem. Okrećem telefonski broj 699-07-08, rezervišem kartu. Koristim priliku da pitam da li mogu sa nekim, pošto sam stranac, par reči prozboriti o pozorištu. Odgovor je uz izvinjenje, bio negativan. Trebao sam ranije to da uradim. Nema veze, idem da pogledam predstavu. Pod pritiskom vremena i neopisive dosade došao sam u pozorište veoma rano. Biletarnica još nije radila. Šta dalje? Idem u bife, tako ću najbrže prekratiti vreme. Taman što krenuh ka bifeu – putokaz do njega je bio više nego vidan – na vratima od hodnika ugledah čoveka u plavom mantilu, niskog rasta, koščate građe, sedih vlasi i izboranog čela. Primetio je i on mene i valjda je po mojoj zbunjenosti shvatio da sam stranac, prišao mi je i prijatnim, melodičnim glasom boje baritona, uz osmeh na licu pitao da li može nekako da mi pomogne? Objasnio sam mu ukratko o čemu se radi. U maniru pravog domaćina predloži mi, ako mi nije neprijatno zbog njegovog prisustva, da vreme do početka predstave provedem u razgovoru sa njim. Prihvatio sam poziv, seli smo na dve stolice u dnu hodnika i počeli razgovor, Zapravo ja sam samo postavio pitanje otkuda takvo ime pozorištu, a sve ostalo je bila kao naizust naučena ispovest čoveka koji je u ovom pozorištu jako, jako dugo.
Mala Dimitrovka broj 6. Danas to mesto znaju svi – i Moskovljani, i putnici namernici, i strasni ljubitelji pozorišne umetnosti, a i oni koji u pozorište posećuju samo kada su spektakli u pitanju – jednom ili dva puta godišnje. Odgovor otkuda takvo, neobično, ime krije se u istoriji ovog teatra. Zapravo, ime ovog pozorišta predstavlja njegovu skraćenicu, koja se odomaćila i koja se koristi od početka njegovog nastanka. Oficijelno ime ovog teatra je „Московский театр Ленинского комсомола“ (Moskovski teatar Lenjinove omladine). Status punopravnog člana, ovaj teatar, je stekao desetak godina unazad.
„Lenkom“ je danas – s ponosom ističe moj sagovornik – pozorište bez kojeg je prosto govoreći nemoguće zamisliti pozorišni život u Moskvi. To je pozorište glumaca – zvezda i super – zvezda, istaknutih reditelja i dramaturga, pozorište neobičnog – mladalačkog stvaralaštva, smelih eksperimenata, pozorište koje dugi niz godina ima uspeha kod publike svih uzrasta, ali naročito kod mladih. Za predstave, ili druge kulturne događaje koji se ovde organizuju skoro uvek, traži se karta više. Do oktobarske revolucije u ovom zdanju, izgrađenom 1907. godine, za tadašnje prilike, u modernom stilu, a po idejnom rešenju arhitekata Ivanova i Šica, nalazio se trgovački klub. 
U njemu su održavani muzički i dramski spektakli, izvođeni muzičko – vokalni koncerti, održavane predstave u čast aristrokratskih porodica, mecena i poznatih industrijalaca… A onda, u sred razgovora, nastade pauza. Vodnjikave plave oči mog sagovornika odjednom su otišle u neku daljinu i meni neznanu dubinu. Posle par trenutaka, uz duboki uzdah, koji je trebao nešto da znači, nastavljena je beseda o ovom pozorištu. Za jedan treptaj oka priča je počela ponovo da živi… Posle revolucije zdanje je podleglo eksproprijaciji i uzeto je od strane Bakunjinovih anarhista, koji su ga saglasno svom imenu preimenovali u „Dom anarhista“. Godinu dana kasnije, anarhisti su, ne bez borbe, isterani iz zgrade a pod njenim krovom osnovan je komunistički univerzitet imena Sverdlova. U toj zgradi je održan III kongres Ruskog komunističkog saveza mladih, na kojem je govorio V.I. Lenjin. Tako je od svog rođenja budući „Театр имена Ленинского Комсомола“, kraće „Lenkom“, već na svojoj pozornici između zidova koji ga opasuju poneo patnju o mladalačkom entuzijazmu graditelja novog društva. Ali isto tako, na istom tom mestu je potvrđena i visoka tradicija ruske umetnosti. M.A. Zaharov, na jednom mestu o pozorištu „Lenkom“ kaže: “ Ovaj dom je deo mog života, moderan početak veka, evo koliko već godina on na mene utiče kao nekom magijom. Postao sam omađijan Lenkomom.“ Ovu rečenicu, moj neimenovani sagovornik, je izrekao sa toliko topline i ljubavi, da sam sam sebi rekao: „Bože kako je lepo kada čovek ume toliko da voli.“ Nije bilo vremena za razmišljanje o toj i tolikoj ljubavi koju sam osetio jer je priča nastavljena.
Nijednom od svog nastanka, bilo kakva vremena da su bila, teatar se nije povlačio, čak ni kada su Komsomol i Lenjin definitivno izašli iz mode. Nove tendencije u organizaciji pozorišnog rada nisu prošle mimo „Lenkoma“. Valja spomeuti da je ovo pozorište objavilo zbirke pesama Aleksandra Galina, njegovu živu savremenost kao pisca, da je iznjedrilo blistavi duet Čurikova – Karačencova, da je na njegovoj sceni pretočeno u život majstorstvo režisera Gleba Panfilova – sve to kao i mnogo drugog imalo je odjeka i uspeha kod najšireg auditorijuma. U ovom teatru je ipak najveća pažnja posvećivana potrebama i interesima mladih. Tako je bilo, tako će i biti. Samo jedan podatak: u ovom pozorištu predstava – spektakl „Češke slike“ imala je 400 izvođenja, i još se igra…
Odjednom naš razgovor, bolje rečeno pripovedanje, prekinut je rečenicom: „Пётр, смотреть тебе в администрации.“ Moj sagovornik disciplinovano pođe na traženo mesto, no pre toga zahvali mi se na veoma prijatnim trenucima. Zbunjen tako naglim prekidom, odgovorih mu da je zadovoljstvo moje, uz blagi osmeh klimnuh glavom. Gledao sam za čovekom koji je otišao tamo gde su ga zvali, gledao i pomislih: Izvanredno i dugotrajno, kao uostalom i sam teatar „Lenkom“.
Piše: Radovan Zubac