MOSKOVSKI HUDOŽESTVENI TEATAR imena A.P.Čehova

Duboki koreni pozorišne umetnosti

Svojevremeno kada sam, ne baš tako davno, boravio u Moskvi sačinio sam mini – reportažu o pozorištima Moskve. Zapravo, uradio sam delić tog velikog zapisa jer je potpuni obuhvat složen posao koji zahteva mnogo vremena i truda, s obzirom na bogato nasleđe i dugu istoriju pozorišnog života u ovom mnogomilionskom gradu. Reportaža je sačinjena za potrebe biltena Festivala malih scena i monodrame Vojvodine koji se 2007. godine održavao u Senti.

Nedelja. Osvanuo je lep letnji dan. Onako krmeljivih očiju, još bunovan i mamuran, bacio sam pogled kroz prozor i video grad okupan suncem. Kao kod najvećeg meteoropate raspoloženje mi se naglo popravilo. S obzirom da je neradni dan postavio sam sebi pitanje: Šta danas da radim? Posle ispijene jutarnje kafe, iz najveće šolje naravno i popušenih nekoliko cigareta, koliko da dođem sebi, odlučio sam da pođem u šetnju. Onako neobavezno, bez nekog naročitog cilja – gde me put nanese. Prst sudbine uz pomoć metroa doveo me je do starog Arbata, mesta koje je postalo simbol Moskve. Na Arbatu svega ima što istina, muzičara i slikara – priučenih i školovanih, inprovizovanih štandova na kojima se prodaju suveniri koji simbolizuju daleku i blisku prošlost ove zemlje, restorana iz kojih vas posmatraju nasmejana lica konobara u želji da vas primame da budeti njihovi gosti, prodavnica i naravno, mnogo, mnogo sveta. Uspeo sam svemu da odolim i da ispunim obećanje dato samom sebi da ću danas šetati. Laganim koracima izlazim sa starog Arbata prešao sam preko Crvenog trga i nastavio započetu šetnju. Posle nekog vremena ušao sam u jednu ulicu, ničim posebnu. Kao i većina turista koji se nađu u ovakvom gradu gledao sam u naokolo kao da tražim nešto zanimljivo, a ni sam ne znam šta. U jednom trenutku u vidokrug mi upade naziv restorana „Slavjanski bazar“. Kako pročitah ime restorana misli počeše da se komešaju rađajući pitanje: Zašto mi je ime tog restorana odjednom postalo interesantno? U početku odgovor nisam našao, a radoznalost je postajala sve jača. Privučen pogledom mladog punačkog konobara na čijem licu je stajao osmeh dobrodošlice ušao sam u pomenuti restoran. U tim trenucima na obećanje koje sam dao jutors sebi sam potpuno zaboravio. Naručio sam kafu i razmišljao zašto mi je ime ovog restorana postalo toliko važno? Kao munjom ošinut setih se da ima veze sa pozorištem. Da, pozorištem! Odjednom mi se lice ozarilo, bacio sam na sto rublje, ostalo je i bakšiša i istrčao iz restorana u pravcu Tverskog bulevara i Kamergerske ulice. U toj ulici je smešten Moskovski hudožestveni teatar imena A.P.Čehova, teatar koji ima direktne veze sa nazivom restoranom u kojem sam se bio obreo. Posle nekog vremena, ne malog, hoda došao sam ispred ovog „Talijinog hrama“. Stao sam naspram njega i gledao ga. Filmska pantljika satkana od sećanja pročitanog počela se odmotavati.

Početak rada Hudožestvenog teatra (MHT imena Čehova) vezuje se za, sada već istorijski susret, njegovih osnivača Konstantina Sergejeviča Stanislavskog i Vladimira Ivanoviča Nemiroviča – Dančenka u moskovskom restoranu „Slavjanski bazar“ 19. juna 1897. godine. Valja ovom prilikom reći da restoran u kojem sam ja bio, a koji danas nosi ime „Slavjanski bazar“, nije onaj isti restoran u kojem se odigrao gore pomenuti, za pozorište, istorijski događaj. Zgrada u kojoj je tada bio smešten restoran koji je nosio to ime nalazila se u Nikoljskoj ulici br.17, i ista je izgorela u požaru 1993. godine. Prvobitni naziv ovog pozorišta je u svom imenu imao odrednicu „Svima dostupan“ koja je veoma brzo, već 1901. godine, izbrisana iz imena ovog teatra. Jedan od osnovnih principa na kojima je počivao rad MHT-a bio je taj da pozorište treba da bude dostupno svima. Jezgro trupe koja je radila u ovom pozorištu činili su učenici dramskog odeljenja Muzičko – dramskog učilišta Moskovskog filharmonijskog društva gde je glumu predavao V.I.Nemirovič – Dančenko. Njemu su u tom poslu pomagali Knipper, Moskvin, Mejerholjd, Savickaja, Germanova, Roksanova, Litovecka. S druge strane K.S.Stanislavski je rukovodio društvom ljubitelja umetnosti i literature, i u isto vreme je radio postavke pozorišnih predstava. U tom poslu Stanislavskom su pomagali Ljiljina, Andrejeva, Lužskij, Artem. U cilju stvaranja što kvalitetnije pozorišne trupe Nemirovič – Dančenko i Stanislavki su iz unutrašnjosti Rusije pozvali Višnjevskog, a potom 1900. godine trupi se priključio Kačalov, i 1903. Leonov. U tim trenucima pod okriljem ovog pozorišta igrali su svi oni glumci koji su u tadašnje vreme bili glumci za respekt i najdublje poštovanje. Zvanično ovaj teatar je otvoren 14. oktobra 1898. godine spektaklom „Car Fjodor Ivanovič“ A.K. Tolstoja u zgradi teatra „Ermitaž“. Od 1902. teatru je na raspolaganje dat Lianozovskij teatar, koji je te godine i rekonstruisan. Sam početak rada ovog teatra dao je naslutiti o kakvom je teatru reč. Naredni događaji će tu naslutu i potvrditi. Prvi, pravi pozorišni uspesi ovog tetar vezani su za dramaturgiju A.P.Čehova i M. Gorkog. U ovom su pozorištu premijerno izvedena Čehovljeva dela „Galeb“, „Ujka Vanja“, „Tri sestre“, „Višnjik“ kao i delo „Na dnu“ od Gorkog. Bile su to predstave koje su u velikoj meri trasirale put ovog pozorišta. Međutim, ono što je interesantno u vezi rada na ovim predstavama jeste to da je stvoren novi tip glumca koji će se, prilikom pripremanja uloge, predavati psihologiji lika. Nije tajna da je prilikom rada na tim predstavama Stanislavski prikupio obimnu građu za njegovu čuvenu knjigu „Sistem“ koja i dan-danas predstvalja osnovu za učenje za sve one koji se late glumačkog hleba. Ali, isto tako stvoren je i novi tip reditelja. MHT je prvi teatar u Rusiji koji je napravio istinski repertoar koji je tematski bio zaokružen. Takav pristup se potvrđivao iz predstave, u predstavu. Nove tendencije u svetu pozorišta nisu prošle ni mimo ovog teatra. Ono je na sve izazove odgovaralao onako kako se u umetnosti odgovara; smelo, provokativno ali dosledno. Dela mnogih poznatih dramskih pisaca su igrana u ovom teatru. Nabrojaću samo neka od imena pisaca čija su dela ovde postavljana: Čehov, Gogolj, Gorki, Molijer, Bulgakov, Leonov, Turgenjev, Šekspir, Ostrovski, Bomarše, Šeridon, Šiler, Šeffer, Galin. Od perioda svog nastanka pa do danas MHT je prolazio kroz različite faze. Beležio je i uspone i krize, ali je uvek ostajao teatar u kojem su ljubitelji pozorišta mogli da vide dobru pozorišnu predstavu. Zbog toga, i ne samo zbog toga, MHT je ostao kada se govori o pozorištu sinonim za istinsku, pravu umetnost. Koliko se u ovom teatru poklanja pažnja kvalitetu i očuvanju umetničkog nivoa svedoči i to da pri njemu od 1943. godine radi škola čiji je pun naziv Škola – studije imena Nemirovič-Dančenka. Nakon Okrobarske revolucije, 1919. godine nove vlasti su, kao i u mnogim drugim slučajevima, imenu ovog tetara dodali odrednicu „Akademski“ tako da je u narednih osamdesetpet godina ovaj teatar nosio ime Moskovski hudožestveni akademski teatar (MHAT). 2004. godine teatru je vraćen prvobitni naziv Moskovski hudožestveni teatar imena A.P.Čehova.

Ko zna koliko sam dugo stajao ispred ovog teatra, i ko zna šta su prolaznici mislili kada su videli čoveka koji netremice gleda u zgradu pozorišta. Odjednom sam osetio dodir na ramenu. Trgao sam se, okrenuo i video milicionera koji je ozbiljnim ali, ne strogim glasom, valjda je u mojim očima video pogled zanesenjaka a načelu ono – stranac, rekao: „Građanine, molim vaša dokumenta.“ Predao sam mu pasoš, plave boje. Pogledao ga je i rekao s blagim osmehom: „A, jugosloven!“ Ništa nisam rekao, a i ne znam da li bi vredelo jer su koreni toliko duboki da ih on sigurno ne bi razumeo. Toliko su duboki kao što su duboki koreni pozorišne umetnosti ovog teatra.

Piše: Radovan Zubac