LJUBAV KOJOJ NI STUDEN NE MOŽE NIŠTA

-Iz beležaka našeg reportera –

Pre neko veče šetao sam mojom, našom Jašom. Prolazeći kroz centar sela primetih da iz Doma kulture dopire svetlost. Pomislih, mora da se u domu nešto održava. Ljudska ljubopitljivost je bila jača pa se odlučih da vidim šta to ima u domu.

Vrata od doma su bila širom otvorena. Kročivši u veliki hol osetih veliku hladnoću koja se poput zimske košave odjednom uvukla u mene terajući me da svoju glavu još više uvučem u toplinu jakne. Glasove, zapravo više komešanje glasova, koji su do mene dopirali jasno sam mogao čuti. Ti glasovi su dolazali sa više strana. Zbunih se jer je bilo jasno da ti glasovi ne dolaze sa jednog mesta. Odlučih se da prvo proverim koga ima u velikoj sali jer su glasovi, koji su odatle dolazili bili jači. Lagano otvorih vrata sale kad tamo na sceni, pod svetlošću reflektora tekla je proba. Postavljene kulise i dekor, ali i glumci u jaknama, šalovima i kapama odmah mi upadoše u oči. Dok su glumci izgovarali tekst iz njihovih usta se prostirao oblak pare. Ni hladnoća, ni debele naslage odeće nisu glumcima smetali da ostvare svoj naum. Kasnije saznadoh da je u pitanju rad na novoj predstavi. U želji da ne remetim glumačku uobrazilju lagano zatvorih vrata i uputih se na drugo mesto odakle su dolazili drugi glasovi. Popeh se do galerije. Dok sam prilazio galeriji glasovi su bili sve razgovetniji. Krajičkom oka provirih kroz velika zastakljena vrata, kada tamo teče druga proba. Opet glumci obučeni u jakne kretali su se po improvizovanoj sceni nesebično dajući sebe. U uglu, pored jedne male grejalice sedela je jedna glumica, sklupčana pod pritiskom hladnoće ali pomno i sa osmehom prateći šta njene kolege rade. Kao i u prvom slučaju, tako i u ovom drugom bio sam zbunjen onim što sam video. Ni ovde hladnoća nije smetala u glumačkom naumu. Naknadno sam saznao da se u galeriji održavaju probe još jedne pozorišne predstave. Laganim korakom napustih predvorje galerije i izađoh iz Doma kluture. Boraveći kratko u domu nakupih se toliko neke teške hladnoće da mi je spoljna, i dalje zimska temperatura baš prijala.

Te večeri Dom kulture je živeo punim plućima. Bilo je impresivno videti kako glumci, žrtvujući svoje zdravlje, kako viđeno drugačije nazvati nego baš tako, zarad afiramcije kulturnog života u mestu prkose teškoj studeni koja je u Domu kulture bila pisutna. Ti mladi ljudi, kasnije sam saznao, sve to rade zarad ljubavi bez ikakve lične koristi. Te večeri videh kako ljubav prema pozorištu ni za pedalj ne uzmiče pred naletom grozne hladnoće. Ljubav kojoj ni studen ne može ništa. Pomislih, kako bi bilo dobro nekome se obratiti da se tim mladim ljudima pomogne, da im se koliko-toliko obezbede normalni uslovi za rad? Ipak oni sve to rade u interesu mesta. Ta misao me je brzo napustila jer u meni je nešto govorilo da od tog obraćanja ne bi bilo nikakve vajde. Sve se to već odavno zna! Neka druga pravila važe, neki drugi sistemi vrednosti su na snazi.

NMR Info