GOSPOĐA MINISTARKA

– U Srbiji politika gde je, gde je…

Četvrtog dana 59. Sterijinog pozorja u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta imali smo priliku da pogledamo predstavu Gospođa ministarka, Branislava Nušića u režiji Tanje Mandić Rigonat a u izvođenju Pozorišta Boško Buha iz Beograda. Kada je Žanka Stokić, 1929. godine povela kolo Gospođa ministarka malo je ko očekivao da će to kolo da opstane sve do današnjih dana. Ne samo da opstane već da ono bude iz godinu u godinu sve veće i veće. Posle svih ovih godina kolovođa je ostao isti ali se zato kec menjao. Tom kolu pozorišna produkcija je u poslednje vreme pridodala još jednog igrača ali koji nije ženskog pola, već muškog. U velikoj galeriji ženskadije utisnuo se jedan mušarac. S obzirom da to kolo traje i traje, kao da nikada neće stati, dovoljno govori kakvu je uslugu našoj dramskoj književnosti učinio Bransilav Nušić kada nam je podario Gospođu ministarku.

Gospođa ministarka, Tanje Mandić Rigonat je svakako jedno novo viđenje ovog komada. Priznajem prvi put sam se sreo sa takvim čitanjem ovoga dela. Prva stvar je ta da se reditelj predstave odlučio da glavni ženski lik poveri muškarcu. Mnogi će postaviti pitanje da li se to može? Moj odgovor glasi da može. Kad to kažem imam u vidu da su u jednom periodu razvoja pozorišta, kada ženama nije bilo dozvoljeno da se bave glumom, muškarci igrali ženske likove. Tada to nije smetalo pa samim tim ne vidim nijedan razlog zašto bi to nekome danas smetalo. Sledeća stvar koja je interesantna jeste to da se u središtu predstave koju sam gledao nalazi travestija sa izuteno jakom aluzijom na našu političku scenu. Asocijacije na politiku kod nas su u ovoj predstavi i brojne i mnogostruke. Mala digresija. Pre neki dan sam u novinama pročitao da je u sadašnjem sazivu Narodne skupštine Republike Srbije svaki treći poslanik promenio političku partiju. Statistika kaže da su današnji narodni tribuni minimum jednom, a maksimum pet puta menjali stranačke boje. Šta, radili su to iz ljubavi, zbog ideologije? Taman posla! Radili su to radi ličnih interesa i koristi koju mogu da imaju od upliva u vlasti. Pa zar to nije ono što je Tanja Mandić Rigonat ogolila u predstavi Gospođa ministarka. Jeste! Šta je to do politička travestija i to ona najgora i najprizemnija. Primera takve ili slične vrste ima još. Sve to ne samo da se odigrava pred nama već mi svojim glasom tu travestiju legalizujemo, podržavamo. Dajemo joj mandat. Ne može selo biti bolje od svatova. Sve to me navodi na razmišljanje da je ideja reditelja predstave utemeljena na relanim, sasvim vidljivim, stvarima. Ideja je životna. Pozorište ako ne može da promeni svet, ono bar mora da ukaže na sve one anomalije sa kojima se jedno društvo suočava.

Znajući da je Gospođa ministarka tekst koji je u svojoj osnovi komedija karaktera, komedija naravi, a da su dnevno angažovana pitanja, kao što je politika, klizavo tlo na kojem su se mnogi okliznuli, reditelj je vešto izbega zamku koja joj se postavila pa je tako umesto komedije karaktera napravila predstavu vodviljskog tipa. Mnogo tempa, promene ritma, muzički pasaži, igra na sceni, brzi ulazi i izlazi sa scene, smele aluzije na dnevnu poltiku, mnogo dinamike itd. U osnovi zaplet je bio vodviljski. Istini za volju treba reći da je ostao utisak, to je samo moj utisak sa kojim ne mora da se drugi slože, da su neke scene ostale nedovoljno jasno rešene, što bi se reklo ostale su malo maglovite. Potonje izrečeno nikako ne umanjuje moj generalni utisak, gledano kao celina, da je predstava dobro koncipirana. Sam kraj predstave je posebna priča koja ostavlja gorak ukus u ustima. Saglasno osnovnoj ideji reditelj je predstavu završio scenom u kojoj novi ministar pokazuje znake pozdrava koji su nam tako poznati. Pre toga stari-novi opčinjenik vlašću učestvuje u sceni koja je u meni ostavila izuzetno jak utisak. To je scena kada stari-novi ministar ili gospođa ministarka lice briše novinama a nakon toga kaže, parafraziram – Znam ja sve vas. Vidite šta se desilo. Nemojte posle reći da niste znali, da niste bili obavešteni, da niste verovali. Ja ću ponovo biti ministar. Treba li tome neki komentar. Mislim da ne treba jer je sve tako jasno rečeno u toj sceni.

Što se tiče glumačke ekipe koja je iznela na plećima veoma zahtevnu predstavu svakako da glavno mesto pripada Goranu Jevtiću, koji je lik Živke ministarke tumačio sa toliko energije da je takav trud vredan poštovanja. Jevtić tokom trajanja predstave nije tražio a samim tim ni pravio otklon kao predah već je čak i u scenama kada nije bio u centru pažnje i dalje ostajao u liku i glumačkoj igri. Treba da glumac ima mnogo snage, mnogo energije i mnogo motiva pa da tako tumači poveren mu lik. Vlastimir Velisavljević, kao ujka Vasa upečatljiv i autoritativan. Lakoća glume, bilo bi najkraće ali i najpreciznije što bi moglo da stoji iza imena tog vrsnog glumca. Ovde bi svakako spomenuo Nemanju Oliverića u ulozi Anke služavke, i Viktora Savića u ulozi Dr Ninkovića čije su glumačke kreacije naišle na vidno odobravanje i pohvalu kod publike. Ostali deo glumačkog ansamla u većoj ili manjoj meri odgovorio je na velike zahteve jedne ovakve predstave.

Na kraju imajući u vidu čvrstu rediteljsku ideju kao i jasan rediteljski koncept predstava Gospođa ministarka u režiji Tanje Mandić Rigonat je takva da je vi kao gledalac možete ili prihvatiti, ili ne prihvatiti. Trećeg nema. Ja sam ovu predstavu prihvatio.

R. Zubac