GOSPOĐA OLGA

0 338

– Tri beskrajne linije života –

Gospodja Olga 1Trećeg dana 59. Sterijinog pozorja u okviru selekcije nacionalne drame i pozorišta imali smo priliku da vidimo predstavu Gospođa Olga, Milutina Bojića u režiji Gorčina Stojanovića a u izvođenju Narodnog pozorišta Sombor. Drago mi je što se neko setio pa je iz zaboravljenog našeg dramsko-spisateljskog arhiva na svetlo izneo jedan tekst koji su već skoro svi zaboravili. Za tako nešto treba hrabrosti, ali i punog osećaja za istinsko vrednovanje naše dramske ostavštine. U podnaslovu teksta Gospođa Olga stoji komedija u tri čina. Kada tekst pročitate prvi osećaj je da to ne može biti komedija pa se tako već na startu javlja jedna određena zabuna, da ne kažem prevara. U ovom tekstu nema situacija koje odišu šalom i humorom. Junaci ove Bojićeve priče se svađaju, pate, tuguju, donose važne odluke koje će uticati na njihove živote, oni žale nad sobom i svojom sudbinom, tuguju zbog neostvarenih snova, neispunjenih ljubavi, izneverenih očekivanja. Pa šta je onda komično u tekstu Gospođa Olga? Komična je upravo ta banalna tragičnost likova u tekstu koliko god ona izgledala ozbiljna. Komična je spoznaja da su životi pet ljudi samo delić onoga što se dešava oko njih. Delić sveta koji ih okružuje. Toliko o tekstu. Sad malo o predstavi.

Kakav sam utisak poneo nakon predstave? Taj utisak je u osnovi pozitivan. Pozitivan je pre svega zbog glumačke kreacije koju je ostvario Bransilav Jerković tumačeći lik Gidre. Po mom skromnom sudu bila je to prilično ubedljiva i sigurna gluma. Lik kojeg je Jerković izneo na scenu ne spada u likove koji se lako igraju. Naprotiv, za jedan takav u osnovi izuzetno kompleksan i višeslojan lik treba dosta glumačkog znanja i veštine. Ono što me je posebno impresioniralo je lakoća igre. Jerković je lik sina advokata Novakovića izneo bez neke naročite teskobe i nekog naročitog tereta. Bar sam ja takav utisak stekao. Čak i u određenim situacijama kada rediteljska rešenja nisu išla u prilog glumcu, Jerković je i za takve situacije nalazio najoptimalniju i za gledaoca prihvatljivu igru. Možda su valeri u emotivnom rastakanju lika u pojedinim situacijama, odnos prema majci, prema Oligi, prema Vuki, prema ocu,Gospodja Olga 2 morali da budu još izraženiji ali to je sad već stvar ličnog osećaja svakog gledaoca ponaosob. S druge strane Saša Torlaković je u tumačenju lika advokata Novakovića koristio denfovan govor, bez inteziteta u glasu. Na taj način kao da je želeo da kaže da njegov advokat Novaković nema više snage za novu borbu, za novu bitku. Bitka za bolje sutra je izgubljena pre nego što je i počela. Glava porodice prestaje da bude glava porodice. Tatjana Šanta Torlaković se sa likom Novakovićke, žene advokata Novakovića borila kako je znala i umela. Dok su Marija Bergam, kao Vuka i Milijana Makević, kao služavka korektno odradili ono što je od njih traženo. Kada uporedim likove iz predstave koji su na mene ostavili utisak neki više, neki manje mislim da je svima njima jedno zajedničko, a to je da se kod svih njih javlja sukob između onoga što čovek jeste, onoga što je želeo da bude i onoga je mislio da će da bude. Tri beskrajne linije života koje se približavaju, ali se nikada ne dodirnu. U pozorištu je za jednu predstavu najvažnije da se linije publike i predstave dodirnu. To nije uvek lako ostvariti.

Poseban segment ove predstave su određena tehničko-rediteljska rešenja sa kojima se publika tokom predstave srela. Prvo pitanje je rediteljsko a to je uvođenje poezije u prelazu između činova. Meni lično to rešenje nije smetalo, ali se postavlja pitanje čemo takvo rešenje, koja je njegova svrha i pozorišni smisao? Drugo pitanje je spuštanje zavese u nekoliko navrata tokom predstave. Fizički odvajanje delova a da se dizajn scene nije menjao. Mala digresija, sećam se kada sam 2007. godine bio u Moskvi imao sam priliku da u bifeu Teatra na Taganjke sedim do stola za kojem su sedeli Jurij Ljubimov i njegovi asistenti režije. Ispred njih je bila maketa scene. Preko te makete Ljubimov je pokazivao asistentima režije kako će se određene scene, kada dolazi do prelaza iz jednog dela predstave u drugu, svetlosno rešiti. Taj razgovor je bilo veoma interesantno slušati. Zahtev je bio veoma jednostavan – Gledaocu ne smemo razbiti pozorišnu iluzuju. Praktično rešenje onoga što sam čuo imao sam priliku da vidim gledajući Brehtovog Doborg čoveka iz Sečuana. Što se tiče kostimskih rešenja u predstavi Gospođa Olga njih je potpisala Lana Cvijanović i ona su bila u duhu epohe, jasna i mom oku prijemčiva.

R. Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana