Branko Ćopić stigao u Krajišnik

0 1.616

U Krajišnik je došao Branko Ćopić. Teško je poverovati, ali stigao je. Od 13. juna on je u Krajišniku i čini mi se da više neće ni odlaziti iz njega. Ako je ikada i otišao…

I nije bilo nikakve ofanzive ovog puta. Ne.

Došao Branko međ’ junake iz svojih romana i stao pred njih ponosno, na sred centra sela. Zapalio lulu i nabacio prepoznatljivi smešak. Eno ga! Stoji tamo. Gleda i promatra svoje zemljake jesu li se snašli posle Osme ofanzive. Jesu li je preživeli na kraju?!

Promatraju i oni njega. Gledaju ga i dive mu se. Kako i ne bi?

Posle toliko decenija, evo njega kod njih. U pravo vreme, rekao bih. Da podseti na korene, poreklo i obavezu da ne zaboravimo. Konačno mogu da ga upoznaju i mlađe generacije koje i ako ga znaju, čule su za njega samo zahvaljujući romanima.

Nije se promenio ni malo. Uvek isti Branko. Ni godine mu ništa ne mogu. Odoleo je i njima i teškim vremenima koje su ih pratile.
Rekao bi čovek i da se podmladio malo. Kao u najboljem dobu da je. Ko zna, možda mu imponuje slava sve ovo vreme, pa je zbog nje zadržao svoj prepoznatljivi izgled.

Išao sam i ja da ga vidim. Gledam ga tako ćutke, a pitao bih ga svašta. Ma gde smem išta da pitam? Ko sam ja da meni on odgovara na pitanja? ’Ej bre, pa to je čika Branko Ćopić! Zar nije dovoljno to što mi je kao dečaku podario maštu?! Meni i mojim drugarima iz detinjstva. Kao da mi je malo svih nekoliko puta pročitanih stranica njegovih priča. Priče? Nisu to priče. To je vaspitanje, obrazovanje. Oblikovao me je kao dečaka i čoveka. Branko je uvek bio tu da se zamislim u kakvog čoveka rastem i skrećem li s pravog puta. I danas je tako. A ja bih kao još da ga pitam nešto.

Stojim nem ispred njega. Ne smem. Znam da bi mi rado odgovorio, ali ne usuđujem se da započenm razgovor. A tako bih voleo. Makar da mu pokažem stari park u novom izdanju, sa njegove leve strane. Možda ga još nije primetio. Da mu tamo pokažem obnovljeni spomenik posvećen njegovim zemljacima, borcima Partizanima koji onomad dadoše živote za slobodu. Da mu ponosno pokažem i novi spomenik dvojici junaka iz ovog zadnjeg zla koje nas je zadesilo. Ma kladim se da bi se oduševio kada bi video da ih nismo zaboravili. Ko zna, možda bi nas počastio nekom svojom ratnom pričom. Da, to je sigurno. On je to uvek voleo. Sigurno bi mu bila čast da besedi ispred svojih ratnih drugara.

Ostavićemo to za naredne dane. Pa tek je Branko stigao u Krajišnik. Ne bi bilo domaćinski da ga odmah napadnemo svim i svačim. Neka se čovek malo adaptira na ravnicu, na selo. Na nas – pitome gorštake… Ima vremena za pitanja i priču. Ako ničega drugog, vremena bar ima na pretek. Ovde, u Krajišniku.

Ostaviću i ja svoja pitanja za neki drugi dan. Neće mi on pobeći. Ako se i budem odvažio da ga priupitam nešto, naći ću ga u centru sela. Tamo sada živi.

I gde sam mogao posle susreta sa Brankom nego u kafanu. Po običaju u kafani standardna lica mojih meštana. Htedoh da saberem utiske od prethodnog susreta sa Ćopicem kad ono i tamo glavna tema on. Poveli ljudi priču kako je Branko konačno među nama. Svi usplahireni. Jedni viču svaka mu čast što je konačno došao, drugi polemišu o tome kako je trebao i mnogo ranije da dođe, a treći se pitaju šta će stalno u centru. Mogao je i na neki drugi kraj sela. Raja k’o raja. Baš u tom trenutku, setih se Brankove čuvene rečenice – Znam ja nas, jebo ti nas.
Aman ljudi, dosta je priče. Je l’ čovek došao kod nas, posle svih ovih godina? Jeste. Je l’ dobrodošao? Naravno da jeste. Hoćemo li ga ugostiti kako samo mi to znamo? Hoćemo. Da li ćemo ga čuvati kao najdražeg gosta? Sigurno.
Molim lepo. Nemam više pitanja.

Nego, svi koji imaju pitanja za njega, neka se spreme narednih dana da ga obiđu i pitaju ga šta god žele. Mogu i da se fotografišu sa njim. Ispoštovaće on svakoga od nas. Samo da ne žurimo. Polako. Bolje da ta druženja sa njim razvučemo. Da drugovanje traje dugo. Toliko dugo da i naša deca iskreno požele da budu deo tog prijateljstva.

I molim vas, pričajte svojoj deci ko je ustvari čika Branko Ćopić. Kažite im da nam je to jedina i prava veza sa korenima, poreklom koje je daleko u Bosni. Uverite ih da treba da budu ponosni na to poreklo, jer su zbog njega to što jesu. Drugo nemaju i ne treba im. Učite ih da tu vezu nikad ne smeju prekinuti, niti korene zaboraviti. Dok je njih biće i nas. Govorite im, često im govorite, da je naposletku to jedino što je bitno u životu. Ostaće im negde… A onda će shvatiti.

A Branko nas sve čeka u centru Krajišnika. Kad god i odakle god da navratimo, on će biti tu. Zbog svih nas.

Prava ljudina!

Ne dičimo se mi njime bez razloga. Ipak je on jedan od najvećih među nama.

Zato, hvala ti čika Branko za sve što si učinio za nas ovde! Neka živi tvoj lik u ovom selu, sve dok živi tvoj narod u njemu.

Vole te i poštuju svi tvoji Krajišnici.
Tekst i foto: Srđan Karanović

Galerija slika

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana