BRANKO STOJKOV: JAŠA, UVEK OSOBENA

– Borci Crvene armije koji su u rano jutro 30. septembra 1944. ušli u naselje iz pravca Čavoša u Rumuniji nisu baš u prvi mah odgovarali našim idealističkim predstavama o Rusima – priseća se Branko Stojkov iz Jaše Tomića, koji je tada imao šest godina. – Bile su to prethodnice, sastavljene od ljudi „koji se ne boje smrti”. Sećam se, zgrabili bi kokošku, na brzinu je očerupali i bacili u kazan. Tražili su samo rakije i ljutih paprika. Jedna veća grupa upala je u Kesleringovu fabriku likera, koja je bila nadaleko poznata po kruškovcu i likeru od mentola. Izbušili su burad automatima i nastao je haos. Da bi to sprečili, oficiri su digli fabriku u vazduh. Dosta Rusa je tu i okončalo život. I pored toga, nikome u varoši nisu naudili, uključujući preostale Nemce i desetak porodica belogardejskih emigranata koji su u Jaši živeli od 1918. godine. I pored toga što su bili grubi i prilično zapušteni, sećam se da su jako voleli decu. Nosili su ih u naručju i šalili se s njima. Pretpostavljam da je to bila neka vrsta tuge za porodičnim životom. Sećam se da je u kući doktora Langrafa, gde je kasnije bio Vojni odsek, bila smeštena komanda. U kući Luke Vasića bio je vozni park, a u kući moga oca kuhinja. Ja sam se stalno vrzmao među njima. I danas u gredi moje kuće stoji nekoliko zrna, kad su me podigli sa automatom i dali mi da pucam. U Jaši takoreći nije bilo borbenih dejstava. Jedinica nemačke pogranične policije povukle su se ranije. Njihov komandant tokom četiri godine okupacije bio je neki major Kriger, Nemac iz Nemačke, koji je ranjen pa demobilisan i postavljen na ovu dužnost. Mesto su tog dana nadletale „štuke”. U mom dvorištu bio je ogroman dud – dva visoka čoveka nisu mogla da obujme deblo. Tu je bio postavljen jedan od ruskih protivavionskih mitraljeza. Znam da su srušena tri aviona: jedan je pao u Čavošu, drugi u Jarkovcu između stanice i mlina, a treći u kupusištu u Jaši, gde je olupina posle još dugo stajala.
Branko Stojkov se priseća da su tek posle dan-dva počele da pristižu motorizovane jedinice sa tenkovima. Bila je to regularna vojska maršala Tolbuhina.
– Tek tada se manifestovala naša prava privrženost slovenskoj braći. Sve je to trajalo svega četiri, pet dana. Rusi su „žurili na Berlin”, kako su govorili. Bolesni i ranjeni, koji su ostavili kosti u Jaši, sahranjeni su u krugu Bolnice. Danas tog malog groblja nema, jer je na tom mestu podignuta zgrada. Nekoliko godina posle rata tu su se redovno održavale komemoracije sa počasnom paljbom. Tako je bilo sve do rezolucije Informbiroa. – Na kraju – dodaje Branko Stojkov – treba reći da su domaći Nemci, barem u Jaši, tokom rata bili prilično korektni. Nijedan Srbin ovde nije stradao u odmazdi. Jaša je uvek bila i ostala osobena, bogata različitostima. Kako se to danas kaže – multikulturna. I danas se ovde zna gde je bila Molova Mlekara, gde zgrada bankara Hofmana i gde je, još dugo posle rata, živela doktorka Sidonija Engels…

BELI I CRVENI RUSI
U Jaši Tomiću bila je između dva svetska rata mala kolonija Rusa belogardejaca, koji su utočište u ovom kraju našli posle Oktobarske revolucije.
– Bilo je tu desetak porodica – priseća se Branko Stojkov. – To su familije Hotomski, Šatalov, Haspekov, Belokurov, Plahin, Sevastijanov, Meljnikov, Jamzin… Svi su se oni brzo privikli na ovdašnji život. Bili su zaposleni većinom kao profesori ili državni službenici. Bili su vrlo aktivni u kulturnom životu, kao glumci, muzičari… Poznati su bili saksofonista Šćopa (Stjepan) Haspekov i njegov brat, kontrabasista Emil. Svi su oni malo strepeli pri dolasku Crvene armije, ali niko od njih nije imao problema. Sećam se da je ruska komanda pozvala na razgovor jedino Zaharija Hotomskog, koji je nekada bio pukovnik carske garde. Znam da mu nije bilo svejedno, pozdravio se sa familijom i ženom Olgom, ali sve se dobro završilo. Pustili su ga posle sat vremena. Bio je to običan razgovor, niko nije povisio glas.
List Zrenjanin