CEO JEDAN VEK!

0 347

U susret jubileju
Malo je mesta sa ovih naših prostora koji se mogu u svojoj istoriji ponositi dugom tradicijom igranja fudbala. Kada se za jedno mesto kaže da se fudbal u njemu igrao jedan čitav vek onda je to više nego dovoljno za respekt. Upravo jedno takvo mesto jeste Jaša Tomić alias Modoš. Najvažnija sporedna stvar na svetu, kako se obično za fudbal kaže da je, u ovom mestu se počeo igrati davne 1905. godine. Međutim, zvanično se kao godina osnivanja prvog kluba koji je pod svojim okriljem imao i fudbalski tim uzima 1911. godina kada je odigrana prva zvanična utakmica. Meštani su tih godina fudbal igrali pod imenom „Modoški atletski klub – MAK“. Utakmice koje je tada MAK igrao bile su primerene prostoru i vremenu u kojem je tadašnji klub egzistirao.

U vremenima koja su kasnije usledila fudbal je delio sudbinu kako mesta, tako i države kojoj je mesto pripadalo. Ratovi koji nikada nisu, na žalost, bili strani ovim prostorima nisu dozvoljavali da se fudbal razvija onako kako je to moglo da bude. Prekidalo se, pa se ponovo nastavljalo. Nakon I svetskog rata na temeljima MAK-a, novi naraštaji i ljubitelji fudbala osnovali su novi fudbalski klub i dali mu ime „Karađorđe“. Bilo je to 1928. godine. Nova država, novo i ime. Živeo je FK Karađorđe svoj, ne dugi, život i pod sobom okupljao sve one koji su imali tada sa loptom šta da lažu. Nakon splašnjavanja patriotske euforije ulaskom mesta u sastav nove države i pod pritiskom tadašnjih prilika, a u velikoj meri i kao nasluta onoga što će kasnije uslediti, meštani Jaše Tomić samo nakon tri godine od formiranja novog kluba menjaju mu ime u FK „Građanski“. Novo ime je bilo primerenije kako nacionalnoj strukturi stanovništva, koja je tih godina bila zastupljena u mestu, tako i statusnom položaju svih onih koji su hteli i bili voljni da podrže razvoj fudbala. Moralo se, a što se mora nije teško. Upravo to ime fudbalskog kluba mi je ostalo urezano u pamćenju jer mi je u nebrojeno prilika pokojni otac, na osnovu onoga što je i sam čuo, pričao da je tada stvoren bio tim koji je bio za respekt: Kotek, Dukul, Vrtipraški, Vukov, Virizov, Milivoj i Ivan Gađanski, Debić, Stojkov, Popović, Gađan, Bernauer. Posle toliko vremena jednako se sećam onoga što sam nekada davno čuo. Prenosila se ta priča s kolena, na koleno. Uopšte više nije bitno da li je ta priča o kvalitetu te ekipe, do kraja tačna ili nije, mnogo je važnije da su nova pokoljenja znala da su i pre njih, neki drugi ljudi, gradili ono po čemu oni, mladi, sada hodaju. Igrali su tada jašinci u Banatskoj ligi protiv klubova iz Vršca, Zrenjanina (Petrovgrada), Jabuke, Pančeva, Mokrina…Novi rat i nova previranja dovela su do toga da fudbalski klub prestaje sa radom. Fudbalsko zatišije je trajalo sve do kraja II svetskog rata.

Nakon rata počinje se sa ponovnim oživljavanjem fudbalskog kluba. Opet, sve iz početka „Jovo na novo“, ali ne bez temelja. Temelji su bili u predratnom klubu. Novo vreme, nova država, novo i ime. 1945. godine formiran je FK „Radnički“ koji pod tim imenom postoji i danas. S obzirom da od tada pa sve do danas fudbalski klub nije, i pored određenih društvenih ne tako davnih previranja koja nisu direktno uticala na njega, bio izložen opasnosti da prestane sa radom taj period je i najznačajniji i u isto vreme najbogatiji. 1953. godine pored Jera podignut je stadion kojeg meštani popularno zovu, stadion „Kraj Jera“. Skoro sam bio na jednoj utakmici i video da postoji stadion koji me je, po svojoj konstrukciji, neodoljivo podsetio na nekadašnji naš stadion. Stadion sa drvenim tribinama. Mnogi meštani su bili sastavni deo fudbalske porodice okupljene oko Radničkog. Neki su to bili iz ljubavi, neki zbog prestiža a neki zbog trenda, ali su svi bili. U zavisnosti kakav su stav imali prema klubu i fudbalu, takav položaj su u njemu i imali. U bogatoj posleratnoj istoriji iznjedrio je FK „Radnički“ veliki broj igrača koji su fudbal kao zabavu pretvorili u izvor svoje egzistencije. Normalno svako je to radio primereno vremenu u kojem je živeo i ličnoj sposobnosti, uz veću ili manju naklonost boginje Fortune. Ovom prilikom valja i pred Bogom i pred ljudima spomenuti igrače koji su pošli iz Radničkog a završili u nekim od velikih klubova. To su Boško Petrov, Stevan Samatović i njegov brat Baja, Raka Drašković, Borko Kovač, Coban, Rade Radulović, Vlada Radulović, Zoran Pijetlović…Svi oni su se, kako u toku karijere tako i nakon što su okačili kopačke o klin, podjednako rado vraćali svom Radničkom. Isto tako ne treba prećutati da je mnogo veći broj onih koji su svojim talentom i te kako mogli u fudbalu dalje ali, nedostajalo im je malo sportske sreće, malo discipline u radu, malo volje. Svega po malo za nemanje snage za korak dalje, korak više. Ostali su tu gde jesu sa osećajem žala za propuštenom prilikom. Sećam se da su mnogi od nas, dok su igrali u Radničkom koristili slogan koji se i danas često koristi kada se želi pokazati kolika ja pripadnost jednom klubu: „Radnički se voli, za druge klubove se navija!“ Imao je ovaj klub i svoju himnu koju su navijači rado pevali na stadionu…“Stadion „Kraj Jera“ fudbalski to je hram na njemu igra Radnički tim za koji živim ja…“ Nekada bilo valja znati.

Mnogi su skloni reći da, uvažavajući bogatu tradiciju postojanja FK „Radnički“, ovaj klub nikada u svojoj istoriji nije igrao u višoj ligi od Banatske lige. To je tačno i teško da to može ko osporiti. Ali, kada o tome govorimo onda se ne sme ni drugi deo priče zaboraviti; a to je koliko je mesto Jaša Tomić bilo spremno da stane iza fudbalskog kluba i da mu pomogne da se „dokopa“ nekog većeg ranga? To su dve povezane stvari koje idu jedna s drugom, ruku pod ruku. Praksa i iskustva drugih klubova potvrđuju tu međusobno uslovljenu vezu. No, o tome nekom drugom prilikom i na nekom drugom mestu. Ovde samo toliko da se napravi mali osvrt na relaciji; Zašto? Zato!

U novijoj istoriji postojanja FK „Radnički“, stadion „Kraj Jera“ je ugostio mnoge poznate klubove. Igrali su na njemu i Crvena Zvezda i Partizan i Proleter i Velež (Mostar) i Sutjeska (Nikšić) i Radnički (Beograd) i Smederevo. Prvo gostovanje nekog velikog kluba je bilo 1953. godina kada je u čast otvaranja stadion gostovao beogradski Partizan. Neki od tih velikih klubova (Partizan i Crvena Zvezda) su u više navrata bili gosti Radničkom. Takvi događaji su bili više od fudbalske svetkovine. Uoči takvih utakmica noć je bila dugačka kao večnost.

Danas, FK „Radnički“ je tu gde jeste u MFL Zrenjanin grupa Istok. Stadion, nekada ponos mesta i igrača sada je u takvom stanju u kakvom jeste. Poseta publike na utakmicama je takva kakva jeste. Igrači koji danas igraju u Radničkom su takvi kakvi su. Odnos mesta prema klubu je takak kakav je. Navijanje na utakmicama je takvo kakvo je. Zašto je sve to tako? Odgovor na to pitanje postoji ali ovaj članak je pisan sa željom da se krene u susret jubileju koji nas čeka. Možda će i taj jubilej dati odgovor na gore postavljeno pitanje. Možda?! U svakom slučaju, bez obzira na sva pitanja, odgovore i dileme, već sada možemo reći gledajući u FK „Radnički“ – „Na mnogaja ljeta!“

Piše: Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana